Тело живота

Чудно је тело живота: споља мноштво – изнутра једност.

…Споља галама, бука, немир, неумерена журба, рат – изнутра тишина, мировање, чудесни мир.

…Споља акција, драма, понекад и мелодрама, љубавна, ратна, свеједно – изнутра контемплација, медитација, непрекинута молитва.

…Споља непрестана промена, анимална борба за опстанак; неки би рекли неумитна еволуција, понекад и непредвидива револуција – изнутра непомућена вечност.

…Споља дело, добро или лоше, најчешће помешано, грчки praxis, уметнички poiesis – изнутра грчка theoria, божански призор, contemplatio, созерцање, непомућена озареност духа.

…Споља свест, будност, неки би рекли: делимична – изнутра несвесно, сан, неки би рекли: предворје праве будности. …Споља ratio, реалност, чиста, непатворена, сурова стварност – изнутра intuitio, иреалност, заправо прва, примордијална стварност, чиста као кап јутарње росе, нежна као снежнобела пахуља снега.

…Споља кретање, живот, неки би рекли: привид живота – изнутра мировање, смрт, неки би рекли: припрема за онај истински, вечити живот.

…Споља дајмониони, силе, богови, добри и лоши, светли и мрачни, узвишени и пали – политеизам – изнутра Бог, један, једини, јединствени, добар изнад свега, који се додуше може манифестовати као казна и награда, па га чак и дуалистички схватити као добро и лоше, али у суштини један – монотеизам.

…Споља – мноштво – изнутра једност – сингуларност. …Између и заједно – бинарност.

…Иако је живот увек један, бинарно је тело живота.

…Виђено споља има облик тродимензионалног левка, оног имхоф-овог. Сагледано уживо, слика и прилика непредвидивог торнада је. …Виђено са стране – у облику је окренутог троугла; на врху дуж, на дну тачка. Спојити тачку и дуж значи спојити дно са врхом. То и јесте наш живот – дно и врх! Не треба инсистирати на овом виђењу. Живот мора бити нешто више од тога. Још нисмо изашли из дводимензионалне позиције. Још увек смо у бинарном коду. Једино што ово сазнање није сасвим приведено свести. А и како бисмо га привели када смо из ко зна којих разлога осуђени на оно – споља!

…Па ипак, примиримо ли свој дух, отворимо ли на тренутак своја чула за ону краљевску, небесну тишину, дозволимо ли на кратко да нас дотакне дашак божанског мира и ето поруке која се полако помаља из дубина: само онај живот који је виђен изнутра нема краја – надилази и тродимензионални левак и дводимензионални троугао и једнодимензионалну тачку. Један малени сазнајни искорак у страну и ето поруке бића које нам тихо шапуће: само онај живот који је виђен изнутра је бесконачан, атемпоралан, вечан! Ко га досегне изнутра, постао је бог – по благодати. Ко га досегне и споља и изнутра постао је – Син Божји.

…Бар један човек од свеколиког рода људског постигао је ово. Остали само могу да се надају оном другом – унутрашњем. Мало ли је то? Мада би неки рекли: могуће ли је? Онима који су одустали – није могуће, јер су одустали. Њима се не бисмо бавили. Одустали су од могућности – дароване свима. Онима који су се одважили, макар и не успели, верујемо им, јер су имали храброст да се одваже. Неговали су, гајили су могућност – даровану. За њих је могућност била нека врста стварности. Бар у једном ретком тренутку. Није то мала ствар. Ни безначајна. Пригрлили су сâм дар. Такви се називају филозофима утехе. Они претходни, називају се филозофима очаја. Људи се приклањају или једном или другом филозофском царству. Ретко када су свесни тога.

Објављено у Eckerman, Веб Часопис за књижевност: https://eckermann.org.rs/tag/broj-7-jan-feb-2017/

Telo života

Čudno je telo života: spolja mnoštvo – iznutra jednost.

…Spolja galama, buka, nemir, neumerena žurba, rat – iznutra tišina, mirovanje, čudesni mir.

…Spolja akcija, drama, ponekad i melodrama, ljubavna, ratna, svejedno – iznutra kontemplacija, meditacija, neprekinuta molitva.

…Spolja neprestana promena, animalna borba za opstanak; neki bi rekli neumitna evolucija, ponekad i nepredvidiva revolucija – iznutra nepomućena večnost.

…Spolja delo, dobro ili loše, najčešće pomešano, grčki praxis, umetnički poiesis – iznutra grčka theoria, božanski prizor, contemplatio, sozercanje, nepomućena ozarenost duha.

…Spolja svest, budnost, neki bi rekli: delimična – iznutra nesvesno, san, neki bi rekli: predvorje prave budnosti.

…Spolja ratio, realnost, čista, nepatvorena, surova stvarnost – iznutra intuitio, irealnost, zapravo prva, primordijalna stvarnost, čista kao kap jutarnje rose, nežna kao snežno bela pahulja snega.

…Spolja kretanje, život, neki bi rekli: privid života – iznutra mirovanje, smrt, neki bi rekli: priprema za onaj istinski, večiti život.

…Spolja daimonioni, sile, bogovi, dobri i loši, svetli i mračni, uzvišeni i pali – politeizam – iznutra Bog, jedan, jedini, jedinstveni, dobar iznad svega, koji se doduše može manifestovati kao kazna i nagrada, pa ga čak i dualistički shvatiti kao dobro i loše, ali u suštini jedan – monoteizam.

…Spolja – mnoštvo – iznutra jednost – singularnost.

…Između i zajedno – binarnost.

…Iako je život uvek jedan, binarno je telo života.

…Viđeno spolja ima oblik trodimenzionalnog levka, onog Imhoffovog. Sagledano uživo, slika i prilika nepredvidivog tornada je.

…Viđeno sa strane – u obliku je okrenutog trougla; na vrhu duž, na dnu tačka. Spojiti tačku i duž znači spojiti dno sa vrhom. To i jeste naš život – dno i vrh! Ne treba insistirati na ovom viđenju. Život mora biti nešto više od toga. Još nismo izašli iz dvodimenzionalne pozicije. Još uvek smo u binarnom kodu. Jedino što ovo saznanje nije sasvim privedeno svesti. A i kako bismo ga priveli kada smo iz ko zna kojih razloga osuđeni na ono – spolja!

…Pa ipak, primirimo li svoj duh, otvorimo li na trenutak svoja čula za onu kraljevsku, nebesnu tišinu, dozvolimo li na kratko da nas dotakne dašak božanskog mira i eto poruke koja se polako pomalja iz dubina: samo onaj život koji je viđen iznutra nema kraja – nadilazi i trodimenzionalni levak i dvodimenzionalni trougao i jednodimenzionalnu tačku. Jedan maleni saznajni iskorak u stranu i eto poruke bića koje nam tiho šapuće: samo onaj život koji je viđen iznutra je beskonačan, atemporalan, večan! Ko ga dosegne iznutra, postao je bog – po blagodati. Ko ga dosegne i spolja i iznutra postao je – Sin Božji.

…Bar jedan čovek od svekolikog roda ljudskog postigao je ovo. Ostali samo mogu da se nadaju onom drugom – unutrašnjem. Malo li je to? Mada bi neki rekli: moguće li je? Onima koji su odustali – nije moguće, jer su odustali. Njima se ne bismo bavili. Odustali su od mogućnosti – darovanoj svima. Onima koji su se odvažili, makar i ne uspeli, verujemo im, jer su imali hrabrost da se odvaže. Negovali su, gajili su mogućnost – darovanu. Za njih je mogućnost bila neka vrsta stvarnosti. Bar u jednom retkom trenutku. Nije to mala stvar. Ni beznačajna. Prigrlili su sâm dar. Takvi se nazivaju filozofima utehe. Oni prethodni, nazivaju se filozofima očaja. Ljudi se priklanjaju ili jednom ili drugom filozofskom carstvu. Retko kada su svesni toga.

Objavljeno u Eckerman, Web Časopis za književnost: https://eckermann.org.rs/tag/broj-7-jan-feb-2017/