Шта би нам данас поручили трагички песници Есхил, Софокле, Еурипид?

“Где престаје закон, почиње тиранија.” (Џон Лок)

Ако је тачно да је интелектуалац неко ко је посвећен идеји истине, а не идеологији моћи, тј. да има моралну обавезу да говори истину и да се супротставља неправди, без обзира на последице (Е. Саид), са чиме се начелно слажем, поставља се питање, тачније, ја себи постављам питање: да ли је он тиме ослобођен, амнестиран, од сваке друге одговорности? Рецимо, према ближњем, породици, пријатељима, колегама, суграђанима, па и према држави, која је по дефиницији заснована на идеологији моћи, а не на истини – што не значи нужно да је она тиме дисквалификована у погледу борбе и за истином и за правдом. Јер и Платон и Аристотел кажу да је крајњи циљ (грч. telos) сваке државе остваривање идеје правде, и то на један сложен, високо организован, институционалан начин где је она само оквир за ту борбу – која се схвата као трајан, континуиран процес, а не као кампања. С друге стране, поставља се питање: шта када држава одступи од њене сврхе, “telos-а” постојања, од идеје правде, и то по мишљењу и унутрашњем осећању многих њених грађана? Како се у тој ситуацији треба борити за ту идеју? На легалан начин, кроз институције, или на ванинституционалан, благо револуционаран начин, рецимо, кроз протесте, грађанску непослушност, блокаде институција и сл., где би сваки грађанин дао неки лични допринос тој борби? Јер свака борба, по дефиницији, увек подразумева неку жртву, по принципу, што већи, виши циљ, то већа цена – жртва. Одатле и друго питање: ако је цена коју интелектуалац плаћа на тзв. “олтару слободе” много нижа од цене коју треба неко други да плати уместо њега, да ли то значи да треба да настави са том борбом чак и по цену живота, наглашавам, не сопственог, већ туђег!? Другим речима, да ли може “мастило” да вреди исто колико и “крв”? Да не буде забуне, обе речи употребљавам у симболичком смислу: “мастило” – неко ко подноси, релативно, мању жртву, и “крв” – неко ко приноси већу жртву; мада може, и не дај Боже, и у буквалном смислу: “мастило” – неко ко пише, ко заступа идеју, ко интелектуално дела, рецимо К. Маркс, а “крв” – неко ко спроводи идеју у дело, рецимо човек из народа који се осећа понижено, потлачено, презрено… и то на истом олтару – слободе!

Семантичко поистовећивање термина “цена” и “жртва” може звучати помало blasfemično (богохулно), јер први термин припада домену економије (интересу “овога” света), а други домену духа (интересу “онога” света), што може створити извесну забуну. Ипак, ако знамо да је Христос говорио о некаквој “плати” (за грех…), а Паскал о некаквој “оклади” (аргумент који сугерише корисност веровања у Бога), претпостављам да би тиме било јасније зашто су овде “економија” и “дух” готово изједначени, и да обе ствари разматрам из перспективе “духовне економије” (иначе присутне и у Светом писму), што не значи да не треба узети у обзир и ону људску економију, без које нема егзистенције ниједном живом бићу, али и ону неузвишену, “приземну” економију, где поједини интереси, материјални, статусни, чисто лукративни, често играју важнију улогу, како од оних здраво егзистенцијалних, тако и од оних узвишених, духовних (само што не можемо јасно да их уочимо, јер знају да се одену и у неку тогу са пурпурним повезом). Разликовање “духа” економије (од могућа три…) којим се неко води важна је назнака у анализи било ког проблема. Или бар мени је важна!

Иако нерадо улазим у сферу политике, још мање (тачније – никад) у дневно-политичка збивања, покушаћу из сфере науке (класичне филологије) да пренесем своје виђење актуелних догађања у Србији, водећи се принципом Тацита, “sine ira et studio” (без мржње и наклоности, тј. непристрасно, или “ни по бабу ни по стричевима” – писати, говорити о коме или чему), што, у околностима озбиљне политичке поларизације друштва, где свака страна захтева недвосмислену подршку, јасно опредељење (за и против), лојалност, а не научну непристрасност, мислим да носи одређени ризик по оног који би да унесе научни тон, “тамо где му место и време није”, што може бити схваћено и доживљено као атак на нечија осећања, а не као позив на једно позитивно, промишљено деловање. Прихватам ризик и унапред се извињавам уколико повредим нечија осећања. Моја намера је овде била да понудим неке излазне стратегије и конкретна решења из кризе у којој смо се нашли. Мишљења која износим нису обавезујућа ни за кога, па ни за студенте, бивше, садашње, а надам се и будуће, којима се овде првенствено обраћам!

За почетак, да пренесемо три поменуте “економије”, и ону узвишену, “духовну”, и ону здраву, егзистенцијалну, и ону мање узвишену, “тако људску” (Ниче), на све поменуте дилеме и на актуелне студентске протесте, који су у међувремену постали готово свенародни (готово… јер је реч о делу народа) и поставимо једно “неузвишено” питање: ко плаћа већу цену протеста, професори или студенти? Није лако питање, јер се оно, у датим околностима, тиче читавог народа, што значи – државе у целини. Да видимо… професори, просветни радници уопште, генерално су скренули пажњу на своје проблеме (које се свакако тичу и државе), али су зато изгубили “власт”, јер у стварности немају приступ учионицама (и они који су их подржали и они који нису). Уколико се “дрзну” и затраже “кључеве” (мислим на наставу), постоји такође реална опасност да изгубе и ауторитет (морални кредибилитет), не само код дела студената (који протестују) већ и у делу друштва (озбиљно побуњеног), које исто тако воли да прави спискове подобних и још више, неподобних, баш попут власти на власти. У том смислу, да ли је власт партијска, државна, институционална, или ванинституционална, више или мање “револуционарна”, свеједно, јер, како каже песник, “власт је власт”, а она, како се чини, не може да функционише без спискова и по принципу – ко није са нама, тај је против нас! Што, генерално, не шаље неку добру поруку друштву које тежи промени – на боље!

Па ипак, неке ствари су кренуле на боље. Народ, који је био прилично незадовољан стањем у друштву, добио је наду, изгубио страх, осиони речник је почео да се утишава (тешко да нестане у потпуности, јер је годинама гајен и узгајан у готово свим јавним наступима и медијима), корупција је постала главна тема у друштву (мада ју је тешко сузбити у потпуности… чак и у развијенијим државама), влада је пала (или још увек пада.., можда због законског потврђивања студентских захтева… мада то није речено), институције су почеле да се оглашавају, да се уозбиљују итд. Списак је подужи, трендови су узлазни, позитивни, додуше пропраћени и неким хаотичним сценама на улици и у неким институцијама, али генерално и држава је нешто добила, јер је п(р)озвана да ради боље (оно “р” прави битну разлику)! Коначно, студенти, доскора аполитични “објект” образовања, истинске и праве звезде протеста (не само у земљи већ и у региону), преузели су активну политичку улогу, организовали су се у тзв. пленуме (тзв. јер немају правно регулисан статус), блокирали рад универзитета, факултета, школа, али и путева, раскрсница, у неку руку и државе, и тиме постали субјект васпитања васцелог друштва, штавише, његов arbiter moralis (у земљи, у региону, а можда и шире). На изненађење многих. Како је уопште дошло до тога? У друштву у којем је владајућа партија успела да концентрише толику моћ и још да је славодобитно демонстрира у свакој прилици (и неприлици) (што уме да иритира), а опозиција постане само неми посматрач догађаја (додуше и власт им је издашно “помогла” тиме што им је ставила на чело неславну “титулу”, “државни непријатељ”), било је питање дана када ће нагомилано незадовољство да покуља у неком ванинституционалном облику, јер институције су постале помало анемичне, “нетранспарентне”, делимично контаминиране страначким утицајем (и пре ове власти, и пре оне друге и пре …), а опозиција, онако разједињена, готово безидејна (додуше власт је преузела и све њихове идеје – и десне и леве), једноставно није могла да буде катализатор и канал нагомиланог незадовољства – једино ако се насилни упади у скупштинске сале, покушаји заузимања тераса, балкона, мердевинама или борбом прса у прса на и са штитовима полиције, не сматрају идејама достојним уважавања. Што више говори о очају него о снази – поново на радост владајуће структуре (мада се стиче утисак да се овде води нека необјављена “мртва трка” између власти и опозиције у томе ко ће више “аутоголова” себи да да). У овој неравноправној борби између прејаке позиције и преслабе опозиције (иначе и једни и други институционано задужени да воде политички живот у земљи) побуњени студенти и њихови пленуми нехотично (неки мисле срачунато) постали су место непосредног (за многе и нејасног, и не баш транспарентног начина) одлучивања свих најважнијих питања у друштву чиме су отелотворили жељу многих слојева друштва за ванинституционалним поравнањем нарушене правде, грч. Dike (богиње Правде). Рекао бих, ни први ни последњи пример политичке кризе у историји човечанства, притом, свака генерација мисли да је њена мука-криза највећа.

Мада је античка Грчка временски удаљена од нас скоро два и по миленијума, и будући да се сматра колевком демократије, мало је рећи да су прошли кроз тешке порођајне муке док нису “заљуљали” чедо демократије, одгајили га и били заиста поносни на своје “мезимче”, које су, по њиховом мишљењу, красиле четири врлине: 1) “isonomia” (једнакост пред законом); 2) “ypeuthinia” (одговорност); 3) “eniausioi archai” (једногодишња владавина, или, како би рекли данас: смењивост власти) и 4) “paresia” (слобода говора). Но, ово “чедо” није могло да се роди у културолошком, религиозном и идејном вакууму. Заслугу за то имају не само велики државници, законодавци, реформатори, Солон (7/6. в. п. н. е.), Клистен (6. в. п. н. е.), Перикле (5. в. п. н. е.) (реч је о Атини), већ и велики песници, поред Хомера и Хесиода, мислим на трагичаре, Есхила, Софокла, Еурипида, јер су успели у својим делима дубоко да зароне у загонетку људске природе и друштва, преводећи религиозни светоглед и митолошки језик у уметнички текст – драму, док су философи преводили исту материју на филозофски језик и примењивали своја рационална сазнања у сферу политике и друштва.

Можда ће звучати чудно, али, да бисмо разумели како су Хелени (овде Атињани) дошли до поменуте четири врлине и демократије (као политичко уређење), морамо да познајемо античку драму и религиозни светоглед чији је она израз. Укратко, трагичка шема по којој се радња сваке драме одвија је следећа: hybris – hamartia – katastrophe, док је религиозни контекст који се укршта са претходном шемом: Dike – Ериније, (Еумениде), Мојре (обе шеме су скраћене за потребе овог приказа). Звучи нејасно, компликовано, али у суштини и није. Да покушамо да “преведемо” речено: античка трагедија каже да је главни узрок пропасти главног јунака, било да је то Прометеј, Ајант, Електра, Антигона, Медеја, краљ Едип итд., његов “hybris” (осионост, бахатост, претерано самопоуздање, ароганција), који изазива “hamartia” (кобни превид, трагичну грешку), “hamartia” изазива Dike (Силу Правде), јер је јунак, смртник, својим осионим понашањем (најчешће несвесним), прекорачио додељен му (од богова) људски праг. Dike шаље њене помоћнице, Ериније, Мојре – силе освете и правде, које враћају све саздане ствари у космичку равнотежу. Ериније, Мојре, изазивају peripetiju (обрт, окрет) и katastrophe (“прелазак из среће у несрећу” – Аристотел), који се завршавају трагичним крајем.

Но, појединац и заједница тананим нитима су повезани, јер, Dike, као универзални космички принцип, са њеним Еринијама, Мојрама, дели правду свима који су је заслужили, не само у нека давна, митска времена, већ увек и свуда. Платон и Аристотел не случајно су сматрали да је сврха (грч. telos) сваке државе да обезбеди грађанима не само правну, економску, политичку сигурност, заштиту, слободу, већ изнад свега – правду! Без обзира на све разлике, и Платон и Аристотел су делили мишљење да Dike, без обзира на то што је она “пребивала” у “бапским причама” (граон митхои) старих песника, није само нека древна, “прашњава” митологема (палајаи митхологиаи), већ да има дубљи корен, јаче стабло и увек нове изданке у крошњи, који досежу и до њих и њихових дана, а вероватно и до нас и наших дана. Одатле и, теоријски је могуће исту трагичку шему, инспирисану трагичарима, применити не само на субјективном и личном, већ и на објективном и колективном плану, како у прошлости, тако и у садашњости, а вероватно и у будућности. У прошлости, исту шему можемо да видимо нпр. у делу Тукидида (Пелопонески рат) када говори о тзв. Сицилијанској експедицији (415 – 413. п. н. е.), када је Атина под вођством славног Алкибијада (иначе најлепши, најобразованији [био је ученик Сократа], најречитији, најхрабрији, најспособнији Атињанин, и све “нај”), доживела тежак пораз, након чега је уследио и пад државе (404. г. п. н. е.), и званично проглашење победе Спарте и тзв. Пелопонеског савеза. Тукидид у опису догађаја користи шему трагичара када Алкибијад, његове присталице и грађани Атине, вођени hybris-ом, доносе кобну одлуку (hamartia) у скупштини о слању флоте у казнену експедицију, која и узрокује пад државе – katastrophe. Притом, напомињем, то није поетско, већ историографско дело (можда и најбоље икада). Описани догађаји се нису одиграли у неком митском и поетском времену, већ у историјском! Сваки историјски догађај је увек различит и непоновљив, али “потпис” трагичара је могуће пронаћи и у другим историографским делима која исто тако говоре о неуспелим ратним експедицијама, војним кампањама, али и у описима великих регионалних и светских ратова када су нестајале моћне империје, што такође претпоставља да се исти “потпис” може пронаћи и у догађајима који се још нису догодили, или се догађају пред нашим очима, и то – по закону вероватноће.

Погледајмо очима трагичара један такав догађај. Напомињем, реч је о хипотези (радна претпоставка, где имена богова служе само да бисмо описали силе које делују на човека и друштво – богове можда и можемо да занемаримо, опростиће нам, али не и силе које стоје иза њих). Трагичка шема (могући сценарио) би изгледала овако: “концентрација моћи владајуће структуре, рађа hybris (осионост, бахатост, ароганцију), који доводи до трагичне грешке, до кобног превида – hamartia (пад надстрешнице у Новом Саду 1. 11. 2025. и трагичне погибије 15 невиних људи), који подстиче Dike (силу правде) (поверење у силу тзв. Ius – права и закона државе је већ начето) да покрене Ериније и Мојре (силе освете), у овом случају, побуњене студенте који блокадама изазивају peripetije (обрт) (… не само пад владе, већ и могући пад целог система образовања) и, не дај Боже, као трагични епилог, katastrophe – могући пад државе. Што свакако није њихова намера. Напротив, они би да остваре боље, праведније друштво, што су показали и умећем да балансирају (атрибут Dike) између постојећих политичких опција и идеологија, било оних на власти, било у опозицији. Дакле, намере су чисте, али, поставља се питање, да ли је то довољан услов да и резултат буде такав!? Јер треба приметити, тачније, ја морам да приметим, да је и Софоклов Едип (прелазим на индивидуални ниво) хтео да спасе Тебу од пошасти куге, али је због hybris-а (несвесног) – био је најинтелигентнији (решио је загонетку Сфинге), најчаснији и најплеменитији Хелен, ипак учинио трагичну грешку (hamartia) и “оцеубиства” и “инцеста” (два преступа, два најстрашнија табуа), у незнању (зато је и трагичан лик) и доживео трагичну судбину.

Величина трагичара управо је у томе што осликавају слојевите, комплексне ликове, а не ‘црно-беле’, као у лошим, ‘јефтиним’ филмовима, где се увек зна ко је добар, а ко лош. То, међутим, не значи да у делима трагичара не постоји етички систем заснован на подели: добро – лоше, правда – неправда. Напротив, свако њихово дело је у знаку Dike, али је њихова главна порука била да је човек комплексно биће, а живот пун парадокса, које ни најинтелигентнији лик Едип није успео да реши. Додуше, решио је, пронашао је убицу (био је врло успешан у томе), али убица је био он сам (жртва сопственог успеха). Као у животу! (грч. реч drama, управо значи то – радња, акција, дело, тј. књижевни жанр који подражава стварност – живот!) Но управо из ових и оваквих парадокса учимо најважније лекције о животу – из стрипова, филмова, књига, где су карактери главних ликова сведени на “Good Guys, Bad Guys” (“добре и лоше момке”), добијамо само добру забаву, задовољење неких базичних нагона (за правдом, акцијом, авантуром и сл.), али не и истину.

Да преточимо лекцију трагичара у ову нашу стварност и да видимо шта нам ваља чинити! Дозволимо да нас води сценарио трагичара, макар и само хипотетички, ослањајући се на њихову древну интуицију о, по њима нехипотетичном, корену зла – hybris, који обара и најбоље и најмоћније краљеве, митске јунаке, а последично и њихова “краљевства” (државе). Будући да је концентрација моћи прешла на страну побуњених студената (или бар се тако чини) – код њих су сада “кључеви”, не само факултета и школа (побуњени су и средњошколци и основци, јер су студенти њихова старија браћа и сестре, својеврсни – узори, па и идоли – који су постали у међувремену и симбол правде и слободе, што објашњава њихову популарност у земљи, региону и шире), већ и државе (јер су постали узори-идоли – њиховим родитељима, декама, бакама, професорима, старијим грађанима, што је готово без преседана у историји, јер не постоје друштва где влада “паидархат” и што изазива извесну зебњу), и, имајући у виду да свака претерана или неконтролисана моћ (која нужно прелази у неку озбиљну идолатрију), како кажу трагичари, Есхил, Софокле, Еурипид, изазива “hybris“, не би ли избегли “усуд” да направе “hamartia“, кобни превид, трагичну грешку, пожељно је да на време (што пре, или “још јуче”) прерасподеле дату им моћ делегирану директно од народа, и то на два начина:

I. Унутар тзв. пленума да примене четири кардиналне врлине: 1) “isonomia” 2) “ypeuthinia” 3) “eniausioi archai” и 4) “paresia“! Нарочито да поведу рачуна о 1) “isonomia” (једнакост пред законом државе [2. и 3. студентски захтев], али и једнакост између свих категорија студената, и оних који су за блокаду и оних који нису) и о 4) “paresia” (слобода говора – како оних који су: а) за и против блокада, б) за и против протеста, ц) за протесте али не и за блокаде, д) за делегирање комисија, или неког њиховог представника од поверења, који ће се бавити стручним питањима о испуњењу свих захтева студената (што може да траје дуго), одакле би следио повратак у учионице (док се паралелно испуњавају захтеви). Речју, препорука је да демократизују своје пленуме (без обзира на примену многохваљене “непосредне демократије”), тачније, да добију реч не само они најорганизованији и “најгласнији”, већ и они који неће да се експонирају и удружују, а имају друго мишљење (и непосредна и посредна демократија има својих мањкавости – као и било који људски систем). Јер не може се против мањка демократије борити мањком демократије, тј. може, али не ваља! Другим речима, и ако немају опозицију у пленумима (што изазива сумњу, јер се и у држави помислило да је нестала опозиција), ако треба, да употребим један неакадемски израз, од “блата” нека је праве! Што је генерална порука свакој власти, и актуелној и потенцијалној! Зашто? Зато што су четири врлине демократије и сама демократија као политички систем и као идеал, заправо људски, политички одговор на трагичку шему која је у основи заснована на hybris-у (у преводу: на концентрацији моћи, која изазива фундаментални дисбаланс у заједници), који води човека и друштво најпре у анархију, а затим у трагедију.

Проблем моћи, грч. hybris, је универзални, људски проблем! Да ли треба рећи да је сваки човек, а рекао бих и народ, своје највеће превиде (hamartia-e), мање или више трагичне, правио када је давао за право сопственом hybris-у – осећају неконтролисане, неспутане моћи – гордости у хришћанству – или у односу на другог човека, или у односу на други народ, или у односу на неку ризичну ситуацију, потценивши их. Да ли треба подсећати да је чувена изрека “Cave ne cadas!” (Пази да не паднеш!… пази да те слава не заведе!) била ритуална формула којом је роб, по налогу Сената Римске републике, био задужен да је изговара тријумфатору на уво, док је одушевљена маса клицала!? Проблем моћи је јасно читљив у оној, чувеној, једноставној формули – апсолутна моћ, апсолутно квари (чак и најплеменитију душу). Трагичари су говорили о овом парадоксу. А четири врлине демократије, до којих се тешком муком дошло, баш као и тзв. трипартитна подела власти на законодавну, судску и извршну власт, и сличне поделе у свим политичким системима (не само демократским), својеврсни су лек, “прва помоћ”, одбрана од трагичног пада било које надстрешнице, симболичне и стварне, личне и колективне.

II. Да прерасподеле дату им од народа моћ не само унутар пленума, већ и споља, тј. унутар друштва, заједнице, државе. На који начин? Послужићу се поново архаичним језиком трагичара (разлог је наведен у наслову и у самом тексту). Будући да су Ериније, Мојре (стихије) изабрале студенте (као оруђе правде) да буду вршиоци воље Dike (Правде), доделивши им de facto моћ одлучивања у друштву, уколико не желе да буду и даље “стихија” (не она природна: земљотрес, цунами, ерупција…, већ друштвена: побуна, устанак, револуција…) која “ослобађа” факултете, школе, позоришта, скупштине, градске већнице, СКЦ-е, КЦ-е (на, не баш здраво, одушевљење дела јавности и надам се, без знања пленума), која “зауставља државу да би она поново кренула” (јасно је свима куда, у боље сутра, али ретко је коме јасно – Како? За које време? и Ко би то конкретно могао да спроведе: Власт (којој се не верује превише и која је у “процесу” стицања поверења)? Опозиција (слично)? Црква (која има моћ да мири завађени народ, али која је и сама помало подељена)? Народ? Онај побуњени или непобуњени?… речју, много је непознатих), стога, мислим да је пожељно да пређу на степен више, на оно – de iure!

III. Одатле и неколико предлога: да уђу у институционалне оквире: а) или на факултетима (пленуми, за разлику од студентских парламената, не могу да учествују у раду Већа на факултетима где се решавају важна питања која су везана за научни и наставни рад – тиме се избегава правни вакуум и омогућава рад институције); б) или да оснују неку нову политичку странку, покрет, платформу, где би грађани имали прилику да их бирају на изборима (под условом да формулишу и саопште свој програм, идеолошка опредељења, став према свим важним економским, политичким и геополитичким питањима, и делегирају људе који ће их спровести у дело); ц) или, ако желе да избегну терет бављења политиком (да није терет, многи би се бавили политиком, а не желе, јер “политика” подразумева компромисе, тешке, моралне, јак “стомак”, јак “образ”, енергију, знање, стручност, уз могуће “стављање на стуб срама”, било кроз древни “остракизам”, или савремено “канселовање”… а не само привилегије), дакле, нека делегирају неку странку или странке које ће заступати њихов програм, поглед на државу и друштво (уз неке потписане гаранције – макар и скромне – да неће давати “аутоголове”), што би био једини могући легални излаз из тренутне кризе, на миран, достојанствен, “калокагатичан” (добар и леп) начин, како и приличи, академским грађанима, садашњим и будућим.

Дакле, нити је интелектуалац амнестиран од сваке одговорности, нити треба да пристане на ту врсту (недуховне) “економије” да неко други треба да плати већу цену од њега у било којој борби. Јер, напомињем, студенти, уколико се не врате у учионице за пар недеља, изгубиће академску годину (астрономска има 364/5 дана и само 52 седмице), додуше суштински и јесу изгубили (учење је процес, а не кампања), једино што је формално нису изгубили – да не говорим о школској години ђака, ученика, или… да не говорим о години у којој је однос учитељ-ученик доживео коначни сумрак, када је ученик преузео “васпитну” улогу (над учитељем), а она “образовна” је постала скоро па непожељна категорија (не сме ни да се помене), јер она наводно служи режиму на власти, што ће вероватно стићи на “наплату”, не само просветним радницима, већ и друштву у целини. А што се тиче конкретне школске, академске године, ниједан интелектуалац, али и било који други грађанин, неће изгубити ништа слично, можда неког пријатеља, колегу, рођака на друштвеним мрежама и у невиртуелном свету. Наравно, могу људи у неком благом револуционарном заносу да кажу, шта значи једна академска година ако је она услов да се достигне узвишени циљ – некорумпирано и праведније друштво. Могу да кажу, свакако, не само професори, народ, већ и сами студенти. Сваки избор је потпуно легитиман, али последице избора неће бити исте за све. У коначном “збиру” највећу цену платиће студенти, и они који су у пленумима и они који нису, затим, родитељи, професори, наставници, народ, држава. А држава, поново ће испоставити рачун свима, само у неком другом “кључу”, који ће бити неповољнији, сада за неку другу категорију друштва (јер ниједна државна “каса” није неограничена).

Наравно, могу људи да кажу: студенти су спремни да се жртвују за све нас! Зато их поштујемо, ценимо, волимо, јер су нам показали пут, дали наду, а ми само треба да их подржимо, у што већем броју, јер све је у бројевима, оних “наших” (добрих) и оних “њихових” (лоших), и оних “неутралних”, који се не изјашњавају (најгори!). Слажем се, све је у бројевима, наши, њихови, неутрални, и све је у односу снага, не само у микрокосмосу (човек) и макрокосмосу (природа), већ и у политичком космосу (друштво), међутим, сваки однос који претендује на неку праведност мора да почива на “мери”! Име, “Мојра”, значи “мера”, да подсетим – она је “десна рука” (“лева је она жестока, љута, неумерена Еринија), оруђе саме Dike – код античких Грка персонификована Правда – у хришћанству, Бог који држи “Правду у рукама својим”, истовремено и подједнако сматран космичким и божанским, универзалним Законом, који чува сваку заједницу и сваког појединца од погибељи, управо на основу – мере (Мојре), норме… која обезбеђује равнотежу између антагонизованих друштвених (и космичких) сила!

Подржао сам студенте и њихову борбу за праведније друштво из педагошких разлога – неко је морао да очита лекцију из владања у друштву које је изгубило компас али, надам се, не и правац, али, морам да скренем пажњу, поново из педагошких разлога – свака лекција мора да има крај, чак и она најважнија – из владања, иначе се она обесмисли и окрене против оних који је спроводе. Не мора неко бити Есхил, Софокле, Еурипид, да би схватио ову парадоксалну, али у суштини, једноставну поруку. Младост, енергија, полет, ентузијазам, осећај да учествујете у нечему великом, историјском, добром по себи, не као појединац, већ – као заједница, нема цену. О томе се не преговара. Потреба за слободом и правдом је уграђена у код људског бића, што објашњава позитивне реакције на студентске протесте у земљи и у свету. Али, да би тај осећај постао стварност, заживео, пустио корен у друштву, мора да пређе из сфере идеје и оног општег (доброг, позитивног, осећања), у сферу посебног – норме, закона, институције! Не по слободном нахођењу, већ у часу који Грци називају kairos (καιρός, прави час)… ни пре, ни после…, пожурите ли, закасните ли са одлуком, стварност, и она најбоља, мења се, у неку другу стварност, поново у складу са Dike, само што ова нова стварност више неће бити најповољнија по вас, а и по… све нас.

Где престаје закон, почиње тиранија, каже Лок, али пут до сваке тираније води извесно кроз пакао анархије (беззакоња), каже Платон. Пакао, зато што у анархији, у метежу општег беззакоња, опште аномије, не страдају само они криви, већ и невини, иронично, кроз руке, дела, многих “новоосвешћених” праведника, који помисле да је куцнуо час за наплату свих неправди које су претрпели у животу, па свако ко им стоји на том путу постаје (смртни) непријатељ – стварни или замишљен – мање је важно – кад прође стихија (Еринија), постаје важно, али за многе, прекасно. Свака побуна или револуција која тежи правди често постаје ‘мултипликатор’ неправди. Парадоксално, у име правде, људи су спремни да другима нанесу највећу неправду. Или, како се каже у молитви пре светог причешћа, да почине свакојаке грехе (hamartia) – хотимичне и нехотимичне, учињене речју и делом, свесно и несвесно! Позитивна енергија (присутна на бројним, масовним протестним окупљањима), коју су покренули студенти, манифестација заједништва, солидарности, јединства (упркос опасности од ослобађања духа анархије у образовним и у институцијама културе, чији смо сведоци, и којем се једни радују – углавном они који су ван тих институција – а други, оправдано зазиру и страхују – углавном они који су у њима) може бити нова прилика и за државу, штавише, може бити својеврсни New Deal (нови договор) који би био склопљен између свих слојева друштва, али и нова прилика за све политичке актере, и владајуће и опозиционе, да врате пристојан речник у јавним наступима и међусобном опхођењу, поготово владајућа страна, јер она даје и главни правац и главни тон у свим сферама друштва, док остали, који не владају, који не “агују”, могу само да реагују… и реагују!

Чувени православни духовник, отац Тадеј каже: “Какве су ти мисли, такав ти је живот.” Но, верујем да би се сложио и са овим исказом: “Какве су ти мисли, такве су ти речи, а какве су ти речи, таква ће ти бити и дела.” И апостол Јован каже да све почиње од божанске речи, Логоса, Богочовека, Христа, али верујем да би се сложио с тим да и овај наш свет почиње од речи које човек изговара… и да добре речи – граде добар свет, а лоше, зле, наопаке речи – граде лош, зао и наопак свет.

Циљ трагичког дела је катарза, прочишћење душе гледалаца, како би они постали бољи, разумнији, осећајнији, емпатичнији (на један уметнички, леп и добар, “калокагатичан” начин) – и циљ многих, нажалост, животних трагедија, личних и колективних, како многе светске теодикеје сматрају, је катарза, прочишћење, како би људи постали бољи, разумнији, осећајнији, емпатичнији, лично и колективно (на један не баш ни добар ни леп, често и насилан начин). За разлику од трагичких песника, Есхила, Софокла, Еурипида, који сматрају да је усуд главног протагонисте неизбежно трагичан, философи, Сократ, Платон, Аристотел, а касније и хришћански мислиоци (и многи други, јудаистички, исламски итд.), понудили су излазне стратегије, први, у философији етичких и политичких (више “спољашњих”, условно колективних, објективних) решења, други у философији духовних (више унутрашњих, субјективних) решења, но и једни и други увек уједињени у мишљењу, ставу, да одговор на питање како ће изгледати свет у коме живимо, зависи не само од Бога и државе, времена (историјског) и простора (геополитичког), већ и од човека, од његовог избора (hairesis), и од његове, можда (с правом) ограничене, али ипак – слободне воље! Како каже апостол Павле, “све нам је слободно, само нам није све на користи”. Неке ствари јесу, а неке нам сигурно нису на користи. Од нас зависи како ћемо искористити моћ (кратос, виа, дунамис) која нам је дата! С тим би се можда сложили и Есхил, и Софокле и Еурипид. Или бар ја тако мислим.

Ауторски текст који потписујем се не може делити, копирати или цитирати без сагласности аутора!

Šta bi nam danas poručili tragički pesnici Eshil, Sofokle, Euripid?

“Gde prestaje zakon, počinje tiranija.” (Džon Lok)

Ako je tačno da je intelektualac neko ko je posvećen ideji istine, a ne ideologiji moći, tj. da ima moralnu obavezu da govori istinu i da se suprotstavlja nepravdi, bez obzira na posledice (E. Said), sa čime se načelno slažem, postavlja se pitanje, tačnije, ja sebi postavljam pitanje: da li je on time oslobođen, amnestiran, od svake druge odgovornosti? Recimo, prema bližnjem, porodici, prijateljima, kolegama, sugrađanima, pa i prema državi, koja je po definiciji zasnovana na ideologiji moći, a ne na istini – što ne znači nužno da je ona time diskvalifikovana u pogledu borbe i za istinom i za pravdom. Jer i Platon i Aristotel kažu da je krajnji cilj (grč. telos) svake države ostvarivanje ideje pravde, i to na jedan složen, visoko organizovan, institucionalan način gde je ona samo okvir za tu borbu – koja se shvata kao trajan, kontinuiran proces, a ne kao kampanja. S druge strane, postavlja se pitanje: šta kada država odstupi od njene svrhe, “telos-a” postojanja, od ideje pravde, i to po mišljenju i unutrašnjem osećanju mnogih njenih građana? Kako se u toj situaciji treba boriti za tu ideju? Na legalan način, kroz institucije, ili na vaninstitucionalan, blago revolucionaran način, recimo, kroz proteste, građansku neposlušnost, blokade institucija i sl., gde bi svaki građanin dao neki lični doprinos toj borbi? Jer svaka borba, po definiciji, uvek podrazumeva neku žrtvu, po principu, što veći, viši cilj, to veća cena – žrtva. Odatle i drugo pitanje: ako je cena koju intelektualac plaća na tzv. “oltaru slobode” mnogo niža od cene koju treba neko drugi da plati umesto njega, da li to znači da treba da nastavi sa tom borbom čak i po cenu života, naglašavam, ne sopstvenog, već tuđeg!? Drugim rečima, da li može “mastilo” da vredi isto koliko i “krv”? Da ne bude zabune, obe reči upotrebljavam u simboličkom smislu: “mastilo” – neko ko podnosi, relativno, manju žrtvu, i “krv” – neko ko prinosi veću žrtvu; mada može, i ne daj Bože, i u bukvalnom smislu: “mastilo” – neko ko piše, ko zastupa ideju, ko intelektualno dela, recimo K. Marks, a “kr” – neko ko sprovodi ideju u delo, recimo čovek iz naroda koji se oseća poniženo, potlačeno, prezreno… i to na istom oltaru – slobode!

Semantičko poistovećivanje termina “cena” i “žrtva” može zvučati pomalo blasfemično (bogohulno), jer prvi termin pripada domenu ekonomije (interesu “ovoga” sveta), a drugi domenu duha (interesu “onoga” sveta), što može stvoriti izvesnu zabunu. Ipak, ako znamo da je Hristos govorio o nekakvoj “plati” (za greh…), a Paskal o nekakvoj “okladi” (argument koji sugeriše korisnost verovanja u Boga), pretpostavljam da bi time bilo jasnije zašto su ovde “ekonomija” i “duh” gotovo izjednačeni, i da obe stvari razmatram iz perspektive “duhovne ekonomije” (inače prisutne i u Svetom pismu), što ne znači da ne treba uzeti u obzir i onu ljudsku ekonomiju, bez koje nema egzistencije nijednom živom biću, ali i onu neuzvišenu, “prizemnu” ekonomiju, gde pojedini interesi, materijalni, statusni, čisto lukrativni, često igraju važniju ulogu, kako od onih zdravo egzistencijalnih, tako i od onih uzvišenih, duhovnih (samo što ne možemo jasno da ih uočimo, jer znaju da se odenu i u neku togu sa purpurnim povezom). Razlikovanje “duha” ekonomije (od moguća tri…) kojim se neko vodi važna je naznaka u analizi bilo kog problema. Ili bar meni je važna!

Iako nerado ulazim u sferu politike, još manje (tačnije – nikad) u dnevno-politička zbivanja, pokušaću iz sfere nauke (klasične filologije) da prenesem svoje viđenje aktuelnih događanja u Srbiji, vodeći se principom Tacita, “sine ira et studio” (bez mržnje i naklonosti, tj. nepristrasno, ili “ni po babu ni po stričevima” – pisati, govoriti o kome ili čemu), što, u okolnostima ozbiljne političke polarizacije društva, gde svaka strana zahteva nedvosmislenu podršku, jasno opredeljenje (za i protiv), lojalnost, a ne naučnu nepristrasnost, mislim da nosi određeni rizik po onog koji bi da unese naučni ton, “tamo gde mu mesto i vreme nije”, što može biti shvaćeno i doživljeno kao atak na nečija osećanja, a ne kao poziv na jedno pozitivno, promišljeno delovanje. Prihvatam rizik i unapred se izvinjavam ukoliko povredim nečija osećanja. Moja namera je ovde bila da ponudim neke izlazne strategije i konkretna rešenja iz krize u kojoj smo se našli. Mišljenja koja iznosim nisu obavezujuća ni za koga, pa ni za studente, bivše, sadašnje, a nadam se i buduće, kojima se ovde prvenstveno obraćam!

Za početak, da prenesemo tri pomenute “ekonomije”, i onu uzvišenu, “duhovnu”, i onu zdravu, egzistencijalnu, i onu manje uzvišenu, “tako ljudsku” (Niče), na sve pomenute dileme i na aktuelne studentske proteste, koji su u međuvremenu postali gotovo svenarodni (gotovo… jer je reč o delu naroda) i postavimo jedno “neuzvišeno” pitanje: ko plaća veću cenu protesta, profesori ili studenti? Nije lako pitanje, jer se ono, u datim okolnostima, tiče čitavog naroda, što znači – države u celini. Da vidimo… profesori, prosvetni radnici uopšte, generalno su skrenuli pažnju na svoje probleme (koje se svakako tiču i države), ali su zato izgubili “vlast”, jer u stvarnosti nemaju pristup učionicama (i oni koji su ih podržali i oni koji nisu). Ukoliko se “drznu” i zatraže “ključev” (mislim na nastavu), postoji takođe realna opasnost da izgube i autoritet (moralni kredibilitet), ne samo kod dela studenata (koji protestuju) već i u delu društva (ozbiljno pobunjenog), koje isto tako voli da pravi spiskove podobnih i još više, nepodobnih, baš poput vlasti na vlasti. U tom smislu, da li je vlast partijska, državna, institucionalna, ili vaninstitucionalna, više ili manje “revolucionarna”, svejedno, jer, kako kaže pesnik, “vlast je vlast”, a ona, kako se čini, ne može da funkcioniše bez spiskova i po principu – ko nije sa nama, taj je protiv nas! Što, generalno, ne šalje neku dobru poruku društvu koje teži promeni – na bolje!

Pa ipak, neke stvari su krenule na bolje. Narod, koji je bio prilično nezadovoljan stanjem u društvu, dobio je nadu, izgubio strah, osioni rečnik je počeo da se utišava (teško da nestane u potpunosti, jer je godinama gajen i uzgajan u gotovo svim javnim nastupima i medijima), korupcija je postala glavna tema u društvu (mada ju je teško suzbiti u potpunosti… čak i u razvijenijim državama), vlada je pala (ili još uvek pada.., možda zbog zakonskog potvrđivanja studentskih zahteva… mada to nije rečeno), institucije su počele da se oglašavaju, da se uozbiljuju itd. Spisak je poduži, trendovi su uzlazni, pozitivni, doduše propraćeni i nekim haotičnim scenama na ulici i u nekim institucijama, ali generalno i država je nešto dobila, jer je p(r)ozvana da radi bolje (ono “r” pravi bitnu razliku)! Konačno, studenti, doskora apolitični “objekat” obrazovanja, istinske i prave zvezde protesta (ne samo u zemlji već i u regionu), preuzeli su aktivnu političku ulogu, organizovali su se u tzv. plenume (tzv. jer nemaju pravno regulisan status), blokirali rad univerziteta, fakulteta, škola, ali i puteva, raskrsnica, u neku ruku i države, i time postali subjekt vaspitanja vascelog društva, štaviše, njegov arbiter moralis (u zemlji, u regionu, a možda i šire). Na iznenađenje mnogih. Kako je uopšte došlo do toga? U društvu u kojem je vladajuća partija uspela da koncentriše toliku moć i još da je slavodobitno demonstrira u svakoj prilici (i neprilici) (što ume da iritira), a opozicija postane samo nemi posmatrač događaja (doduše i vlast im je izdašno “pomogla” time što im je stavila na čelo neslavnu “titulu”, “državni neprijatelj”), bilo je pitanje dana kada će nagomilano nezadovoljstvo da pokulja u nekom vaninstitucionalnom obliku, jer institucije su postale pomalo anemične, “netransparentne”, delimično kontaminirane stranačkim uticajem (i pre ove vlasti, i pre one druge i pre …), a opozicija, onako razjedinjena, gotovo bezidejna (doduše vlast je preuzela i sve njihove ideje – i desne i leve), jednostavno nije mogla da bude katalizator i kanal nagomilanog nezadovoljstva – jedino ako se nasilni upadi u skupštinske sale, pokušaji zauzimanja terasa, balkona, merdevinama ili borbom prsa u prsa na i sa štitovima policije, ne smatraju idejama dostojnim uvažavanja. Što više govori o očaju nego o snazi – ponovo na radost vladajuće strukture (mada se stiče utisak da se ovde vodi neka neobjavljena “mrtva trka” između vlasti i opozicije u tome ko će više “autogolova” sebi da da). U ovoj neravnopravnoj borbi između prejake pozicije i preslabe opozicije (inače i jedni i drugi institucionalno zaduženi da vode politički život u zemlji) pobunjeni studenti i njihovi plenumi nehotično (neki misle sračunato) postali su mesto neposrednog (za mnoge i nejasnog, i ne baš transparentnog načina) odlučivanja svih najvažnijih pitanja u društvu čime su otelotvorili želju mnogih slojeva društva za vaninstitucionalnim poravnanjem narušene pravde, grč. Dike (boginje Pravde). Rekao bih, ni prvi ni poslednji primer političke krize u istoriji čovečanstva, pritom, svaka generacija misli da je njena muka-kriza najveća.

Mada je antička Grčka vremenski udaljena od nas skoro dva i po milenijuma, i budući da se smatra kolevkom demokratije, malo je reći da su prošli kroz teške porođajne muke dok nisu “zaljuljali” čedo demokratije, odgajili ga i bili zaista ponosni na svoje “mezimče”, koje su, po njihovom mišljenju, krasile četiri vrline: 1) “isonomia” (jednakost pred zakonom); 2) “ypeuthinia” (odgovornost); 3) “eniausioi archai” (jednogodišnja vladavina, ili, kako bi rekli danas: smenjivost vlasti) i 4) “paresia” (sloboda govora). No, ovo “čedo” nije moglo da se rodi u kulturološkom, religioznom i idejnom vakuumu. Zaslugu za to imaju ne samo veliki državnici, zakonodavci, reformatori, Solon (7/6. v. p. n. e.), Klisten (6. v. p. n. e.), Perikle (5. v. p. n. e.) (reč je o Atini), već i veliki pesnici, pored Homera i Hesioda, mislim na tragičare, Eshila, Sofokla, Euripida, jer su uspeli u svojim delima duboko da zarone u zagonetku ljudske prirode i društva, prevodeći religiozni svetogled i mitološki jezik u umetnički tekst – dramu, dok su filosofi prevodili istu materiju na filozofski jezik i primenjivali svoja racionalna saznanja u sferu politike i društva.

Možda će zvučati čudno, ali, da bismo razumeli kako su Heleni (ovde Atinjani) došli do pomenute četiri vrline i demokratije (kao političko uređenje), moramo da poznajemo antičku dramu i religiozni svetogled čiji je ona izraz. Ukratko, tragička šema po kojoj se radnja svake drame odvija je sledeća: hybris – hamartia – katastrophe, dok je religiozni kontekst koji se ukršta sa prethodnom šemom: Dike – Erinije, (Eumenide), Mojre (obe šeme su skraćene za potrebe ovog prikaza). Zvuči nejasno, komplikovano, ali u suštini i nije. Da pokušamo da “prevedemo” rečeno: antička tragedija kaže da je glavni uzrok propasti glavnog junaka, bilo da je to Prometej, Ajant, Elektra, Antigona, Medeja, kralj Edip itd., njegov “hybris” (osionost, bahatost, preterano samopouzdanje, arogancija), koji izaziva “hamartia” (kobni previd, tragičnu grešku), “hamartia” izaziva Dike (Silu Pravde), jer je junak, smrtnik, svojim osionim ponašanjem (najčešće nesvesnim), prekoračio dodeljen mu (od bogova) ljudski prag. Dike šalje njene pomoćnice, Erinije, Mojre – sile osvete i pravde, koje vraćaju sve sazdane stvari u kosmičku ravnotežu. Erinije, Mojre, izazivaju peripetiju (obrt, okret) i katastrophe (“prelazak iz sreće u nesreću” – Aristotel), koji se završavaju tragičnim krajem.

No, pojedinac i zajednica tananim nitima su povezani, jer, Dike, kao univerzalni kosmički princip, sa njenim Erinijama, Mojrama, deli pravdu svima koji su je zaslužili, ne samo u neka davna, mitska vremena, već uvek i svuda. Platon i Aristotel ne slučajno su smatrali da je svrha (grč. telos) svake države da obezbedi građanima ne samo pravnu, ekonomsku, političku sigurnost, zaštitu, slobodu, već iznad svega – pravdu! Bez obzira na sve razlike, i Platon i Aristotel su delili mišljenje da Dike, bez obzira na to što je ona “prebivala” u “bapskim pričama” (graon mithoi) starih pesnika, nije samo neka drevna, “prašnjava” mitologema (palajai mythologiai), već da ima dublji koren, jače stablo i uvek nove izdanke u krošnji, koji dosežu i do njih i njihovih dana, a verovatno i do nas i naših dana. Odatle i, teorijski je moguće istu tragičku šemu, inspirisanu tragičarima, primeniti ne samo na subjektivnom i ličnom, već i na objektivnom i kolektivnom planu, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti, a verovatno i u budućnosti. U prošlosti, istu šemu možemo da vidimo npr. u delu Tukidida (Peloponeski rat) kada govori o tzv. Sicilijanskoj ekspediciji (415 – 413. p. n. e.), kada je Atina pod vođstvom slavnog Alkibijada (inače najlepši, najobrazovaniji [bio je učenik Sokrata], najrečitiji, najhrabriji, najsposobniji Atinjanin, i sve “naj”), doživela težak poraz, nakon čega je usledio i pad države (404. g. p. n. e.), i zvanično proglašenje pobede Sparte i tzv. Peloponeskog saveza. Tukidid u opisu događaja koristi šemu tragičara kada Alkibijad, njegove pristalice i građani Atine, vođeni hybris-om, donose kobnu odluku (hamartia) u skupštini o slanju flote u kaznenu ekspediciju, koja i uzrokuje pad države – katastrophe. Pritom, napominjem, to nije poetsko, već istoriografsko delo (možda i najbolje ikada). Opisani događaji se nisu odigrali u nekom mitskom i poetskom vremenu, već u istorijskom! Svaki istorijski događaj je uvek različit i neponovljiv, ali “potpis” tragičara je moguće pronaći i u drugim istoriografskim delima koja isto tako govore o neuspelim ratnim ekspedicijama, vojnim kampanjama, ali i u opisima velikih regionalnih i svetskih ratova kada su nestajale moćne imperije, što takođe pretpostavlja da se isti “potpis” može pronaći i u događajima koji se još nisu dogodili, ili se događaju pred našim očima, i to – po zakonu verovatnoće.

Pogledajmo očima tragičara jedan takav događaj. Napominjem, reč je o hipotezi (radna pretpostavka, gde imena bogova služe samo da bismo opisali sile koje deluju na čoveka i društvo – bogove možda i možemo da zanemarimo, oprostiće nam, ali ne i sile koje stoje iza njih). Tragička šema (mogući scenario) bi izgledala ovako: “koncentracija moći vladajuće strukture, rađa hybris (osionost, bahatost, aroganciju), koji dovodi do tragične greške, do kobnog previda – hamartia (pad nadstrešnice u Novom Sadu 1. 11. 2025. i tragične pogibije 15 nevinih ljudi), koji podstiče Dike (silu pravde) (poverenje u silu tzv. Ius – prava i zakona države je već načeto) da pokrene Erinije i Mojre (sile osvete), u ovom slučaju, pobunjene studente koji blokadama izazivaju peripetije (obrt) (… ne samo pad vlade, već i mogući pad celog sistema obrazovanja) i, ne daj Bože, kao tragični epilog, katastrophe – mogući pad države. Što svakako nije njihova namera. Naprotiv, oni bi da ostvare bolje, pravednije društvo, što su pokazali i umećem da balansiraju (atribut Dike) između postojećih političkih opcija i ideologija, bilo onih na vlasti, bilo u opoziciji. Dakle, namere su čiste, ali, postavlja se pitanje, da li je to dovoljan uslov da i rezultat bude takav!? Jer treba primetiti, tačnije, ja moram da primetim, da je i Sofoklov Edip (prelazim na individualni nivo) hteo da spase Tebu od pošasti kuge, ali je zbog hybris-a (nesvesnog) – bio je najinteligentniji (rešio je zagonetku Sfinge), najčasniji i najplemenitiji Helen, ipak učinio tragičnu grešku (hamartia) i “oceubistva” i “incesta” (dva prestupa, dva najstrašnija tabua), u neznanju (zato je i tragičan lik) i doživeo tragičnu sudbinu.

Veličina tragičara upravo je u tome što oslikavaju slojevite, kompleksne likove, a ne ‘crno-bele’, kao u lošim, ‘jeftinim’ filmovima, gde se uvek zna ko je dobar, a ko loš. To, međutim, ne znači da u delima tragičara ne postoji etički sistem zasnovan na podeli: dobro – loše, pravda – nepravda. Naprotiv, svako njihovo delo je u znaku Dike, ali je njihova glavna poruka bila da je čovek kompleksno biće, a život pun paradoksa, koje ni najinteligentniji lik Edip nije uspeo da reši. Doduše, rešio je, pronašao je ubicu (bio je vrlo uspešan u tome), ali ubica je bio on sam (žrtva sopstvenog uspeha). Kao u životu! (grč. reč drama, upravo znači to – radnja, akcija, delo, tj. književni žanr koji podražava stvarnost – život!) No upravo iz ovih i ovakvih paradoksa učimo najvažnije lekcije o životu – iz stripova, filmova, knjiga, gde su karakteri glavnih likova svedeni na “Good Guys, Bad Guys” (“dobre i loše momke”), dobijamo samo dobru zabavu, zadovoljenje nekih bazičnih nagona (za pravdom, akcijom, avanturom i sl.), ali ne i istinu.

Da pretočimo lekciju tragičara u ovu našu stvarnost i da vidimo šta nam valja činiti! Dozvolimo da nas vodi scenario tragičara, makar i samo hipotetički, oslanjajući se na njihovu drevnu intuiciju o, po njima nehipotetičnom, korenu zla – hybris, koji obara i najbolje i najmoćnije kraljeve, mitske junake, a posledično i njihova “kraljevstva” (države). Budući da je koncentracija moći prešla na stranu pobunjenih studenata (ili bar se tako čini) – kod njih su sada “ključevi”, ne samo fakulteta i škola (pobunjeni su i srednjoškolci i osnovci, jer su studenti njihova starija braća i sestre, svojevrsni – uzori, pa i idoli – koji su postali u međuvremenu i simbol pravde i slobode, što objašnjava njihovu popularnost u zemlji, regionu i šire), već i države (jer su postali uzori-idoli – njihovim roditeljima, dekama, bakama, profesorima, starijim građanima, što je gotovo bez presedana u istoriji, jer ne postoje društva gde vlada “paidarhat” i što izaziva izvesnu zebnju), i, imajući u vidu da svaka preterana ili nekontrolisana moć (koja nužno prelazi u neku ozbiljnu idolatriju), kako kažu tragičari, Eshil, Sofokle, Euripid, izaziva “hybris“, ne bi li izbegli “usud” da naprave “hamartia“, kobni previd, tragičnu grešku, poželjno je da na vreme (što pre, ili “još juče”) prerazpodele datu im moć delegiranu direktno od naroda, i to na dva načina:

I. Unutar tzv. plenuma da primene četiri kardinalne vrline: 1) “isonomia” 2) “ypeuthinia” 3) “eniausioi archai” i 4) “paresia“! Naročito da povedu računa o 1) “isonomia” (jednakost pred zakonom države [2. i 3. studentski zahtev], ali i jednakost između svih kategorija studenata, i onih koji su za blokadu i onih koji nisu) i o 4) “paresia” (sloboda govora – kako onih koji su: a) za i protiv blokada, b) za i protiv protesta, c) za proteste ali ne i za blokade, d) za delegiranje komisija, ili nekog njihovog predstavnika od poverenja, koji će se baviti stručnim pitanjima o ispunjenju svih zahteva studenata (što može da traje dugo), odakle bi sledio povratak u učionice (dok se paralelno ispunjavaju zahtevi). Rečju, preporuka je da demokratizuju svoje plenume (bez obzira na primenu mnogohvaljene “neposredne demokratije”), tačnije, da dobiju reč ne samo oni najorganizovaniji i “najglasniji”, već i oni koji neće da se eksponiraju i udružuju, a imaju drugo mišljenje (i neposredna i posredna demokratija ima svojih manjkavosti – kao i bilo koji ljudski sistem). Jer ne može se protiv manjka demokratije boriti manjkom demokratije, tj. može, ali ne valja! Drugim rečima, i ako nemaju opoziciju u plenumima (što izaziva sumnju, jer se i u državi pomislilo da je nestala opozicija), ako treba, da upotrebim jedan neakademski izraz, od “blata” neka je prave! Što je generalna poruka svakoj vlasti, i aktuelnoj i potencijalnoj! Zašto? Zato što su četiri vrline demokratije i sama demokratija kao politički sistem i kao ideal, zapravo ljudski, politički odgovor na tragičku šemu koja je u osnovi zasnovana na hybris-u (u prevodu: na koncentraciji moći, koja izaziva fundamentalni disbalans u zajednici), koji vodi čoveka i društvo najpre u anarhiju, a zatim u tragediju.

Problem moći, grč. hybris, je univerzalni, ljudski problem! Da li treba reći da je svaki čovek, a rekao bih i narod, svoje najveće previde (hamartia-e), manje ili više tragične, pravio kada je davao za pravo sopstvenom hybris-u – osećaju nekontrolisane, nesputane moći – gordosti u hrišćanstvu – ili u odnosu na drugog čoveka, ili u odnosu na drugi narod, ili u odnosu na neku rizičnu situaciju, potcenivši ih. Da li treba podsećati da je čuvena izreka “Cave ne cadas!” (Pazi da ne padneš!… pazi da te slava ne zavede!) bila ritualna formula kojom je rob, po nalogu Senata Rimske republike, bio zadužen da je izgovara trijumfatoru na uvo, dok je oduševljena masa klicala!? Problem moći je jasno čitljiv u onoj, čuvenoj, jednostavnoj formuli – apsolutna moć, apsolutno kvari (čak i najplemenitiju dušu). Tragičari su govorili o ovom paradoksu. A četiri vrline demokratije, do kojih se teškom mukom došlo, baš kao i tzv. tripartitna podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, i slične podele u svim političkim sistemima (ne samo demokratskim), svojevrsni su lek, “prva pomoć”, odbrana od tragičnog pada bilo koje nadstrešnice, simbolične i stvarne, lične i kolektivne.

II. Da preraspodele datu im od naroda moć ne samo unutar plenuma, već i spolja, tj. unutar društva, zajednice, države. Na koji način? Poslužiću se ponovo arhaičnim jezikom tragičara (razlog je naveden u naslovu i u samom tekstu). Budući da su Erinije, Mojre (stihije) izabrale studente (kao oruđe pravde) da budu vršioci volje Dike (Pravde), dodelivši im de facto moć odlučivanja u društvu, ukoliko ne žele da budu i dalje “stihija” (ne ona prirodna: zemljotres, cunami, erupcija…, već društvena: pobuna, ustanak, revolucija…) koja “oslobađa” fakultete, škole, pozorišta, skupštine, gradske većnice, SKC-e, KC-e (na, ne baš zdravo, oduševljenje dela javnosti i nadam se, bez znanja plenuma), koja “zaustavlja državu da bi ona ponovo krenula” (jasno je svima kuda, u bolje sutra, ali retko je kome jasno – Kako? Za koje vreme? i Ko bi to konkretno mogao da sprovede: Vlast (kojoj se ne veruje previše i koja je u “procesu” sticanja poverenja)? Opozicija (slično)? Crkva (koja ima moć da miri zavađeni narod, ali koja je i sama pomalo podeljena)? Narod? Onaj pobunjeni ili nepobunjeni?… rečju, mnogo je nepoznatih), stoga, mislim da je poželjno da pređu na stepen više, na ono – de iure!

III. Odatle i nekoliko predloga: da uđu u institucionalne okvire: a) ili na fakultetima (plenumi, za razliku od studentskih parlamenata, ne mogu da učestvuju u radu Veća na fakultetima gde se rešavaju važna pitanja koja su vezana za naučni i nastavni rad – time se izbegava pravni vakuum i omogućava rad institucije); b) ili da osnuju neku novu političku stranku, pokret, platformu, gde bi građani imali priliku da ih biraju na izborima (pod uslovom da formulišu i saopšte svoj program, ideološka opredeljenja, stav prema svim važnim ekonomskim, političkim i geopolitičkim pitanjima, i delegiraju ljude koji će ih sprovesti u delo); c) ili, ako žele da izbegnu teret bavljenja politikom (da nije teret, mnogi bi se bavili politikom, a ne žele, jer “politika” podrazumeva kompromise, teške, moralne, jak “stomak”, jak “obraz”, energiju, znanje, stručnost, uz moguće “stavljanje na stub srama”, bilo kroz drevni “ostrakizam”, ili savremeno “kanselovanje”… a ne samo privilegije), dakle, neka delegiraju neku stranku ili stranke koje će zastupati njihov program, pogled na državu i društvo (uz neke potpisane garancije – makar i skromne – da neće davati “autogolove”), što bi bio jedini mogući legalni izlaz iz trenutne krize, na miran, dostojanstven, “kalokagatičan” (dobar i lep) način, kako i priliči, akademskim građanima, sadašnjim i budućim.

Dakle, niti je intelektualac amnestiran od svake odgovornosti, niti treba da pristane na tu vrstu (neduhovne) “ekonomije” da neko drugi treba da plati veću cenu od njega u bilo kojoj borbi. Jer, napominjem, studenti, ukoliko se ne vrate u učionice za par nedelja, izgubiće akademsku godinu (astronomska ima 364/5 dana i samo 52 sedmice), doduše suštinski i jesu izgubili (učenje je proces, a ne kampanja), jedino što je formalno nisu izgubili – da ne govorim o školskoj godini đaka, učenika, ili… da ne govorim o godini u kojoj je odnos učitelj-učenik doživeo konačni sumrak, kada je učenik preuzeo “vaspitnu” ulogu (nad učiteljem), a ona “obrazovna” je postala skoro pa nepoželjna kategorija (ne sme ni da se pomene), jer ona navodno služi režimu na vlasti, što će verovatno stići na “naplatu”, ne samo prosvetnim radnicima, već i društvu u celini. A što se tiče konkretne školske, akademske godine, nijedan intelektualac, ali i bilo koji drugi građanin, neće izgubiti ništa slično, možda nekog prijatelja, kolegu, rođaka na društvenim mrežama i u nevirtuelnom svetu. Naravno, mogu ljudi u nekom blagom revolucionarnom zanosu da kažu, šta znači jedna akademska godina ako je ona uslov da se dostigne uzvišeni cilj – nekorumpirano i pravednije društvo. Mogu da kažu, svakako, ne samo profesori, narod, već i sami studenti. Svaki izbor je potpuno legitiman, ali posledice izbora neće biti iste za sve. U konačnom “zbiru” najveću cenu platiće studenti, i oni koji su u plenumima i oni koji nisu, zatim, roditelji, profesori, nastavnici, narod, država. A država, ponovo će ispostaviti račun svima, samo u nekom drugom “ključu”, koji će biti nepovoljniji, sada za neku drugu kategoriju društva (jer nijedna državna “kasa” nije neograničena).

Naravno, mogu ljudi da kažu: studenti su spremni da se žrtvuju za sve nas! Zato ih poštujemo, cenimo, volimo, jer su nam pokazali put, dali nadu, a mi samo treba da ih podržimo, u što većem broju, jer sve je u brojevima, onih “naših” (dobrih) i onih “njihovih” (loših), i onih “neutralnih”, koji se ne izjašnjavaju (najgori!). Slažem se, sve je u brojevima, naši, njihovi, neutralni, i sve je u odnosu snaga, ne samo u mikrokozmosu (čovek) i makrokozmosu (priroda), već i u političkom kozmosu (društvo), međutim, svaki odnos koji pretenduje na neku pravednost mora da počiva na “meri“! Ime, “Mojra”, znači “mera”, da podsetim – ona je “desna ruka” (“leva je ona žestoka, ljuta, neumerena Erinija), oruđe same Dike – kod antičkih Grka personifikovana Pravda – u hrišćanstvu, Bog koji drži “Pravdu u rukama svojim”, istovremeno i podjednako smatran kosmičkim i božanskim, univerzalnim Zakonom, koji čuva svaku zajednicu i svakog pojedinca od pogibelji, upravo na osnovu – mere (Mojre), norme… koja obezbeđuje ravnotežu između antagonizovanih društvenih (i kosmičkih) sila!

Podržao sam studente i njihovu borbu za pravednije društvo iz pedagoških razloga – neko je morao da očita lekciju iz vladanja u društvu koje je izgubilo kompas ali, nadam se, ne i pravac, ali, moram da skrenem pažnju, ponovo iz pedagoških razloga – svaka lekcija mora da ima kraj, čak i ona najvažnija – iz vladanja, inače se ona obezmisli i okrene protiv onih koji je sprovode. Ne mora neko biti Eshil, Sofokle, Euripid, da bi shvatio ovu paradoksalnu, ali u suštini, jednostavnu poruku. Mladost, energija, polet, entuzijazam, osećaj da učestvujete u nečemu velikom, istorijskom, dobrom po sebi, ne kao pojedinac, već – kao zajednica, nema cenu. O tome se ne pregovara. Potreba za slobodom i pravdom je ugrađena u kod ljudskog bića, što objašnjava pozitivne reakcije na studentske proteste u zemlji i u svetu. Ali, da bi taj osećaj postao stvarnost, zaživeo, pustio koren u društvu, mora da pređe iz sfere ideje i onog opšteg (dobrog, pozitivnog, osećanja), u sferu posebnog – norme, zakona, institucije! Ne po slobodnom nahođenju, već u času koji Grci nazivaju kairos (καιρός, pravi čas)… ni pre, ni posle…, požurite li, zakasnite li sa odlukom, stvarnost, i ona najbolja, menja se, u neku drugu stvarnost, ponovo u skladu sa Dike, samo što ova nova stvarnost više neće biti najpovoljnija po vas, a i po… sve nas.

Gde prestaje zakon, počinje tiranija, kaže Lok, ali put do svake tiranije vodi izvesno kroz pakao anarhije (bezzakonja), kaže Platon. Pakao, zato što u anarhiji, u metežu opšteg bezzakonja, opšte anomije, ne stradaju samo oni krivi, već i nevini, ironično, kroz ruke, dela, mnogih “novoosvešćenih” pravednika, koji pomisle da je kucnuo čas za naplatu svih nepravdi koje su pretrpeli u životu, pa svako ko im stoji na tom putu postaje (smrtni) neprijatelj – stvarni ili zamišljen – manje je važno – kad prođe stihija (Erinija), postaje važno, ali za mnoge, prekasno. Svaka pobuna ili revolucija koja teži pravdi često postaje ‘multiplikator’ nepravdi. Paradoksalno, u ime pravde, ljudi su spremni da drugima nanesu najveću nepravdu. Ili, kako se kaže u molitvi pre svetog pričešća, da počine svakojake grehe (hamartia) – hotimične i nehotimične, učinjene rečju i delom, svesno i nesvesno! Pozitivna energija (prisutna na brojnim, masovnim protestnim okupljanjima), koju su pokrenuli studenti, manifestacija zajedništva, solidarnosti, jedinstva (uprkos opasnosti od oslobađanja duha anarhije u obrazovnim i u institucijama kulture, čiji smo svedoci, i kojem se jedni raduju – uglavnom oni koji su van tih institucija – a drugi, opravdano zaziru i strahuju – uglavnom oni koji su u njima) može biti nova prilika i za državu, štaviše, može biti svojevrsni New Deal (novi dogovor) koji bi bio sklopljen između svih slojeva društva, ali i nova prilika za sve političke aktere, i vladajuće i opozicione, da vrate pristojan rečnik u javnim nastupima i međusobnom ophođenju, pogotovo vladajuća strana, jer ona daje i glavni pravac i glavni ton u svim sferama društva, dok ostali, koji ne vladaju, koji ne “aguju”, mogu samo da reaguju… i reaguju!

Čuveni pravoslavni duhovnik, otac Tadej kaže: “Kakve su ti misli, takav ti je život.” No, verujem da bi se složio i sa ovim iskazom: “Kakve su ti misli, takve su ti reči, a kakve su ti reči, takva će ti biti i dela.” I apostol Jovan kaže da sve počinje od božanske reči, Logosa, Bogočoveka, Hrista, ali verujem da bi se složio s tim da i ovaj naš svet počinje od reči koje čovek izgovara… i da dobre reči – grade dobar svet, a loše, zle, naopake reči – grade loš, zao i naopak svet.

Cilj tragičkog dela je katarza, pročišćenje duše gledalaca, kako bi oni postali bolji, razumniji, osećajniji, empatičniji (na jedan umetnički, lep i dobar, “kalokagatičan” način) – i cilj mnogih, nažalost, životnih tragedija, ličnih i kolektivnih, kako mnoge svetske teodikeje smatraju, je katarza, pročišćenje, kako bi ljudi postali bolji, razumniji, osećajniji, empatičniji, lično i kolektivno (na jedan ne baš ni dobar ni lep, često i nasilan način). Za razliku od tragičkih pesnika, Eshila, Sofokla, Euripida, koji smatraju da je usud glavnog protagoniste neizbežno tragičan, filosofi, Sokrat, Platon, Aristotel, a kasnije i hrišćanski mislioci (i mnogi drugi, judaistički, islamski itd.), ponudili su izlazne strategije, prvi, u filozofiji etičkih i političkih (više “spoljašnjih”, uslovno kolektivnih, objektivnih) rešenja, drugi u filozofiji duhovnih (više unutrašnjih, subjektivnih) rešenja, no i jedni i drugi uvek ujedinjeni u mišljenju, stavu, da odgovor na pitanje kako će izgledati svet u kome živimo, zavisi ne samo od Boga i države, vremena (istorijskog) i prostora (geopolitičkog), već i od čoveka, od njegovog izbora (hairesis), i od njegove, možda (s pravom) ograničene, ali ipak – slobodne volje! Kako kaže apostol Pavle, “sve nam je slobodno, samo nam nije sve na koristi”. Neke stvari jesu, a neke nam sigurno nisu na koristi. Od nas zavisi kako ćemo iskoristiti moć (kratos, via, dynamis) koja nam je data! S tim bi se možda složili i Eshil, i Sofokle i Euripid. Ili bar ja tako mislim.

Autorski tekst koji potpisujem se ne može deliti, kopirati ili citirati bez saglasnosti autora!