Epitáphios lógos (ἐπιτάφιος λόγος) – слово о хришћанској врлини смирења
Величина једног човека се не огледа у томе да је он велики када му је све потаман, када му све иде од руке, када је моћан, здрав, прав, када осећа пуноћу живота и из те пуноће раздаје свима сва добра којa је стекао у животу. То би био великодушан човек, а не и велик. Величина једног човека се огледа управо у супротном, када је болестан, немоћан, када једва саставља крај с крајем, када је суочен са смрћу и страдањем, када је напуштен, или се бар тако осећа, када се растаје са душом, а ипак и упркос свему задржава присебност духа и племенитост душе. Једном речи, велик је онај човек који прихвата горку чашу која му је додељена и то – тихо, достојанствено и без роптања!
Колегу Драгослава Д. сам први пут упознао пре 7, 8 година на Филозофском факултету у Нишу. Био је студент филозофије. И он је, као и сви студенти био принуђен да “бира” између латинског, тј. мене, и старогрчког језика, тј. поново – мене. Другим речима, није имао много избора. Додуше, као и многи у одређеним животним ситуацијама. Вероватно је мислио да ће боље проћи ако изабере латински, ако већ не може мене да избегне, али се преварио, “горку чашу” латинског језика је морао да попије.
Привукао ми је пажњу својим необичним изгледом, црним јакнама, ланцима, ирокез фризуром, панкерском иконографијом. Одавао је утисак робусног човека, а тако је и постављао питања на часовима, отворено, помало изазивачки, неки би рекли дрско. Ја се не бих сложио с тим. Спољашњи изглед зна често да завара човека. Седео је у првим редовима амфитеатра, па сам имао прилику да видим како његове реакције на предавањима временом постају све утишаније и мекше. Приметио сам да прихвата са пажњом сваку моју реч, штавише, да их упија! Почео је да се развија однос студент-професор, на најбољи могући начин – на професионалном и на људском плану.
Нешто је у мени видео, што ни ја сам често не могу да видим у себи. Ја сам пак у њему видео човека који је успео да задржи неку природну, готово детињу отвореност, искреност, спонтаност у опхођењу. Нешто што смо сви ми помало изгубили у току одрастања, а он је ето успео да задржи. Да му човек помало и позавиди, онако хришћански, у светлу Христових речи, да таквима, мислећи на децу, припада Царство Божје. Вероватно сам и зато прихватио његов захтев да седнемо у кафани и да ме части након полагања испита на првој години. Седео сам са многим студентима и још увек седим, али да студент части професора, то нисам могао да дозволим. Постављао сам му разноразне услове, кад заврши другу, трећу годину, факултет итд., све са намером да одустане и да га натерам да буде што више посвећен студирању. Ипак, у једном тренутку сам одустао и дозволио да ме части. Срећом, зато што Драгослав није дочекао да заврши факултет, истовремено кажем и нажалост, јер је био само апсолвент.
Тек када се упокојио, сазнао сам о њему више ствари. Углавном тужне! Да је био дуго болестан, да је одлазио трипут недељно у болницу на дијализу бубрега, да се његов отац упокојио пре него што је уписао факултет, а мајка у току студирња, да је живео углавном сам, да нема родбине у Нишу. Шта рећи, осим – трагично – до бола! Још трагичније је то што Драгослав није поменуо ни једну једину реч о томе са каквим теретом је ишао кроз живот. Можемо ми и да му се наљутимо што није поделио своју тежину са људима око себе, али верујем да би нас тиме лишио веома важне поуке о томе како се носи крст који је сваком човеку додељен – тихо, достојанствено и без роптања. o. И. З. кога сам замолио да помене Драгослава на литургији, рекао је: “има тако људи који носе велики крст, тако тихо и достојанствено… Увијек се удивим и постидим пред величином таквих људи.”
Мисија Драгослава и његовог кратког живота је управо била у томе: да нас удиви и постиди, да нас својим животом поучи великој хришћанској врлини смирења! Смирења, без којег нема ни спасења! Зато Драгославу исказујем не само дивљење већ и једно велико хвала – на пријатељству, постојању и животном примеру који нам је свима оставио у аманет. Бог да му прости душу и настани га у насељу праведних, а нама да се смилује. Није залуд живео! Зато вечнаја памјат!
Посвећено колеги Драгославу Дамјановском (1993-2023) јун 2023. г.