Анахрони кројачи и византијска семиотика

Морам да признам да ми је помало симпатичан, па чак и дирљив тај романтичарски занос појединих професора социологије који у 2026. години и даље са несмањеним жаром бране тезе Огиста Конта и Емила Диркема из 19. века. Посматрати реку од пола милиона људи у Београду кроз наочаре античког анимизма или аустралијског тотемизма поседује једну врсту анахроног шарма – то евидентно личи на покушај да се савремени паметни телефон објасни принципима рада парне машине. Напредно је, научно је за своје време, али је једноставно омануло технологију.

Када овако фундирана социологија покушава да хришћански феномен поклоњења светињи објасни „фетишизмом“, она чини (још) један симпатичан методолошки фаул: зауставља се на амбалажи, потпуно игноришући садржај.

То ме подсећа на анегдоту о једном уображеном европском лингвисти из прошлог века који је путовао на Исток да проучава локална племена. Видевши како домороци са дубоким поштовањем дотичу и љубе писма која им стижу од њиховог краља из далеке престонице (велико је било њихово краљество), он је по повратку у Париз уредно записао: „Ова племена пате од акутног папирусног фетишизма; они верују да целулоза има натприродне моћи.“ Невоља је, наравно, била у томе што професор није знао да прочита писмо (није познавао њихов језик ни писмо – речју, био је аналфабет за њихову културу), па му је измакао онај ситни детаљ – да они не обожавају папир, него воле краља који им се преко писма обраћа.

Тако је и са километарским редовима на београдском асфалту. Користити речи попут анимизма, тотемизма и фетишизма, иза којих, између редова, стоји етикета „примитивизма“ (што у овом контексту више уопште није симпатично) за људе који у тишини и стрпљењу чекају свој унутрашњи сусрет са Светим, говори много више о духовном комфору умишљене елите него о стварности на улици, а да не говоримо о темељном непознавању стварности унутрашњег литургијског живота који има миленијумску високоинтелектуалну и духовну историју. Наша елита (срећом не сва), напросто, не зна да прочита ни основне појмове онога што критикује. Она у физичком поклону и клечању верника види утицај ислама или источњачки фатализам, потпуно слепа за чињеницу да је хришћанска метанија – као видљиви, телесни израз преумљења (од грч. metanoia / μετάνоια) – била филозофски и практично уобличена у пустињама Египта и Сирије вековима (3–4. век после Христа) пре појаве Мухамеда а. с. (7. век после Христа).

Настрану то што се ово исто неразумевање и незнање наше просвећене елите протеже и на саме припаднике ислама, као и на утемељитеље целокупног аврамовског монотеизма – Јевреје, код којих је пастирски поклон ничице израз прастарог завета. И не само то: у својој катедарској заслепљености, ови тумачи превиђају да читаве блиставе цивилизације Истока имају наклон у свом културном ДНК коду као дубоки пра-тип међусобног уважавања, а не само као чин подређености пред Божанским. Самим тим, покушавајући да исмеју ред испред београдског храма, наши су критичари заправо са висине погледали и отписали безмало читаво човечанство, проглашавајући милијарде људи за примитивне сујеверце само зато што не деле уски духовни хоризонт једног овдашњег секуларног кружока.

Исто тако, када та иста „елита“ оптужује народ за „обожавање предмета“, она показује да је преспавала Седми васељенски сабор из 787. године, који је уочио филолошку нијансу коју ова социологија ни данас не хвата: разлику између латрије – обожавања које припада само Богу, и проскинезе – поклоњења и поштовања које се преко материје упућује Личности. Тако у свом праведном просветитељском гневу, ови наши социолози заправо ратују са сопственим привиђењима, уображавајући да су открили примитивни тотем тамо где вековима стоји префињена византијска семиотика у којој материја проводи суптилну, нежну, али (за човека вере) недвосмислено стварну Божју Благодат.

Наука постаје истински велика тек када развије хришћанску и свечовечанску врлину скрушености пред феноменима које не може да угура у своје унапред припремљене дефиниције. У супротном, ризикујемо да личимо на кројача који, када му муштерија не стане у преуски капут, не криви свој крој, него предлаже да се муштерији скрате руке и ноге како би одговарала његовој визији моде.

П. С. 1 Тај уображени лингвиста из анегдоте је заправо фиктивна, параболична фигура – класичан академски „прототип“ измишљен у филозофским и теолошким круговима како би се на духовит начин илустровало слепило позитивизма. Међутим, иако је пример парабола, он има веома стварно историјско и научно утемељење у ономе што се у културној антропологији и филозофији језика заиста дешавало током деветнаестог и почетком двадесетог века.

Та слика савршено одговара читавој једној плејади стварних европских катедарских научника из доба колонијализма – попут сер Џејмса Фрејзера или раних француских и британских етнолога. Они су управо тако, из ушушканости својих париских и лондонских кабинета, читали извештаје са терена и са висине тумачили обичаје „примитивних народа“. Пошто су наступали из позиције строге рационалности, сваки унутрашњи, мистички или метафизички живот других култура који нису разумевали, они су механички проглашавали „фетишизмом“, „магијским мишљењем“ и „неукошћу“.

Дакле, тај лингвиста нема конкретно име и презиме, али има хиљаду лица у историји европске академске сујете. Он је симбол сваког оног научника који, у потрази за чињеницама, потпуно превиди смисао – човека који анализира хемијски састав мастила у писму, док оно што у писму пише остаје за њега заувек нечитљиво.

П. С. 2 Да не буде забуне: ова критика није упућена социологији као комплексној и племенитој научној дисциплини, унутар које, срећом, постоје и они префињени, веберовски или феноменолошки правци који би први дигли глас против оваквог катедарског редукционизма. Мета овог осврта је нешто далеко шире и опасније од једне катедре – то је онај агресивни, примарни код позитивизма који већ вековима тиња у ДНК модерних друштвено-хуманистичких наука, још од времена када је Огист Конт умислио да друштво и људску душу може уредити по законима социјалне физике и механике. Његова идеја је била да се заједница проучава потпуно истим методама као што се проучавају падови тела у механици или хемијске реакције у епрувети. Што је још горе, Конт је поставио догматски закон о три фазе развоја човечанства: теолошку (као наводно примитивну), метафизичку (прелазну) и позитивну/научну (као највишу).

Дакле, у самом темељу модерних катедри уграђена је претпоставка да је религија тек нижи, превазиђени степен људске свести. Када поједини научници данас (не само социолози), под крајње уским и временски ограниченим идеолошким утицајима, активирају тај застарели код, они не примењују науку. Они тада, по пуком аутоматизму, манифестују својеврсни анахрони комплекс цивилизацијске и културолошке супремације из 19. века. Уместо да објективно проучавају стварност, они наступају из позиције трајне острашћености, потпуно несвесни да тиме уопште не говоре о унутрашњем логосу хришћанског поклоништва као par excellence, духовном и друштвеном феномену, већ најгласније и најискреније – говоре о себи и о сопственом методолошком и духовном аутизму.