“Bambedey”  или “свест о божанском”

Где год се окренули око себе, где год бацили поглед око нас, видимо само предмете и ствари које је створио човек. Свет човека је у потпуности постао вештачки, умјетан, неприродан. Не само предмети, ствари које нам служе: куће, зграде, превозна средства, столице, кревети, телевизори, компјутери итд., већ и слике које свакодневно виђамо; звуци, тонови, музику коју слушамо; речи, гласови који навиру са свих страна, док смо будни и док спавамо, све је то означено људским печатом. Окружени смо својим сопственим производима као појединци и као врста, а тиме и осуђени на сопствени свет артифицијелног. Притом, што више производимо ствари, предмете, речи, гласове, тонове, тим више јача наша везаност за оно артифицијелно. Штавише, степен људске цивилизованости мери се управо овом везаношћу – данас допунски појачану и везаношћу за оним тзв. виртуелним. Као паук који ствара мрежу из сопственог тела, тако и човек ствара свој људски свет. Али док први забацује мрежу искључиво на плен и због плена, овај други често постаје сâм плен мреже коју баца на друге.

Окружен невидљивом копреном сопствених производа савремени човек полако тоне у својеврсни хипнотички сан, неприметно губећи врло важно примордијално осећање о природном и божанском. И док о природном још увек добијамо одређене унутрашње импулсе који нас просто терају у његово окриље, о оном другом, божанском, подстицаји за повезивањем као да постају све слабији, нејаснији, конфузнији.

Извесно је да такозвани “зов дивљине” још увек постоји у нама. Одређена доза “дивљине” вероватно никада неће ни пресахнути у људском бићу. Ми смо свесни, штавише знамо да, као деца природе, носимо у себи не само онај вегетативни, већ и онај њен дивљи, анимални део. Можемо ми да га потискујемо, контролишемо, па и затомљујемо у потпуности, али ће он свеједно да се врати, на овај или онај начин, у његовом добром, позитивном виду, или у оном другом, осветничком. Не морамо много да бринемо о томе, природа увек долази по своје. И када се удаљимо од ње, нађе она пут до нас. Уме она да се наметне; ако не кроз добро, кроз здравље, онда кроз болест; ако не кроз мирно, лепо време, онда кроз олују, торнадо, земљотрес, цунами, вулкан. Зна природа како да нам стави до знања ко је она и ко смо ми у односу на њу. Има она лек и за најохолије и најтврдокорније представнике људског рода. Ако не милом, онда ће силом пробудити у човеку свест о природном.

За разлику од природе и природног, оно божанско као да нема више ова моћна средства на располагању – бар савремени западни човек данас у то верује, сматрајући их делима природе а не Бога. Но свеједно, уколико их и има, чини се као да их више не користи. Или, уколико их користи, онда то више није споља, већ пре унутар човека, у његовим засенченим, скривеним душевним подручјима несвесног. У сваком случају и божанско има начина да пробуди свест човека о овој његовој инхерентној димензији. Као и природа, ако не кроз добро, кроз душевно и телесно здравље, онда кроз телесну или душевну болест; ако не кроз здраво, ведро расположење, онда кроз разноврсне душевне олује, торнада, кроз унутрашње земљотресе, цунамије и вулкане који похарају све оно што му се чинило стабилним, блиским, трајним.

Ипак, силом се можда развија свест, али не и љубав о нечему, још мање разумевање – о прихватању и да не говоримо. То добро знају и Бог и Природа. Сила као метод, као пут којим се ствара свест о нечему, примењује се само у ретким и изузетним околностима. Обично када је пут према природном и божанском запречен нездравим душевним и духовним наслагама који онемогућавају несметан приступ овим скривеним подручјима људског духа.

Савремени западни човек прилично дуго је погрешно инструиран да се такмичи, па и бори са  природом – у новије време и са Богом, и то свим расположивим, легитимним и нелегитимним средствима. Његова омиљена девиза, нарочито од просветитељства наовамо, је била: Природу треба покорити, подчинити сопственим потребама, док Бога, будући да не постоји, треба одбацити из свих сфера живота. Уколико пак исти и даље даје “знаке живота”, онда га треба протерати, не само из јавног живота, већ и из умова и срца људи, милом или силом, не би ли они постали “срећнији”, “слободнији”. Претпоставка која је стајала иза ових тежњи гласила је: Природа и Бог су својеврсни тирани који стоје на путу људске среће. Филозофија која заступа овакво становиште о самодовољности људског ума, знања, силе и моћи, нарочито од Ничеа наовамо, обично се назива – прометејском.

Прометеј јесте митски јунак који је, укравши ватру од богова не би ли помогао људима, стао на страну људског рода. Но иако је његово име Pro-metheos значило Про-мишљени, с аспекта света богова и људи није промишљено поступио, јер је сам настрадао. Стога више би му одговарало име Про-осећајни, него Про-мишљени. Учинио је добро дело, помогао људском роду, али је запечатио судбину своју и људску. Нити је он прошао добро “на Кавказу”, нити је људски род искористио ватру само на добро. Но најгоре у овој причи је то што се ово његово узвишено дело данас види искључиво као чин људске предузимљивости, а не као најдубљи израз саможртвене љубави, некако неодољиво налик оној Христовој. Тиме је овој причи одузето оно највредније у њој – вредност љубави, спремност подношења сопствене жртве зарад слабијег, немоћнијег, угроженијег. А уместо тога промовише се сам чин крађе, смелост, дрскост да се узме оно што нам је потребно а што није наше, па и по цени страдања.

Замена поенти и вредности садржаних у овој причи била је потпуна. Оно што је врхунско, узвишено, постало је споредно, неважно, док је сам чин крађе, голи опстанак и преживљавање по сваку цену, промовисано у врхунску, ултимативну вредност. Није ни чудо што данас имамо тако искривљени однос према Природи и према Богу. Однос у коме су људи у вечном рату са слепим силама Природе и свесним енергијама Бога не може бити ни добар ни нормалан. Зато није ни чудно то што чак и Дарвинова теорија еволуције, а по којој су људи постали од животиња, није донела овим другима некакав посебан облик уважавања, поштовања. Тек од скора се овај однос почео мењати, од када је човек почео да увиђа колико су ствари дубоко повезане и то тек након кушања штетних последица оваквог односа према природи и живом свету. Чак се појавила и нова научна дисциплина биоетика (од седамдесетих година 20. века), која морал смешта у само средиште односа између човека и природе.

Међутим и ова дисциплина, иако сасвим позитивна по својим базичним поставкама, будући да афирмише и развија људску свест о природном, ипак ће се показати инсуфицијентном. Наиме, није довољно развијати људску свест о натуралном и етичком код човека, уколико изузмемо, или потпуно искључимо развијање људске свести о супранатуралном, божанском, нуминозном. Однос према нуминозном, према Богу, на Западу је постала ствар индивидуалног избора. Осим ужих религиозних заједница, држава као највиши репрезентативни орган свеукупне заједнице у новије доба више не инсистира на томе да има водећу улогу на овом плану. Она је секуларизована, а образовање ослобођено од сваког уплитања у лични религиозни однос. С једне стране, после дуговековних религиозно инспирисаних ратова, то се показује као  племенита и позитивна ствар; с друге стране, будући да је човеку такође нужно потребан изграђен однос према нуминозном, исти се суочава са извесним егзистенцијалним проблемима које не зна како да реши.

Зато битно питање овде је какав однос нам је потребан и на који начин га треба развијати. Можда су по овом питању добар пример дали северноамерички Индијанци који су имали прилично индивидуализовани однос према нуминозном и, истовремено, ниједан регистровани рат по питању вере. Како вели поглавица Црвени капут давне 1805. године у свом одговору на позив мисионара да пређе са својим саплеменицима у хришћанство: “И ми имамо религију која је дата нашим прецима да би била преношена са колена на колено све до нас, њихових потомака. Она нас учи да будемо захвални, уједињени и да волимо једни друге. Никада се не свађамо око религије.”

Можда је овоме погодовао њихов главно политеистички поглед. Чињеница је да се верски ратови нису водили у политеистичким друштвима, за разлику од монотеистичких у којима су они правило. Ипак, ако није било верских ратова у политеистичким заједницама, онда је извесно било верских прогона. Први хришћани били су често прогањани и убијани у Римској империји. Северноамерички Индијанци не познају овај изум развијених, цивилизованих народа. Штавише њихов однос према нуминозном је увек везан за оно натурално, природно, и обрнуто. Никада и ни у једном тренутку нису одвајали једно од другог, нити се смањивали степен интезитета двоструког  уважавања и поштовања. Њихова институција названа bambeday у којој појединац иступа на неколико дана из људске заједнице на неком осамљеном месту у природи, не би ли ступио у непосреднији однос са божанским, говори у прилог томе. Чин одвајања од света људи је индивидуални, самосвесни, саможртвени чин, пропраћен постом, молитвама, унутрашњим посвећењем, чији је циљ повезивање са Великом Тајном, са Вечним, или како се на језику Сијуа назива Бог, Vakan Tanka. Природа је онај Велики Свештеник самог Бога, онај медијум, посредник, кроз кога се ступа у непосредан однос са Невидљивим, Вечним, Богом. Одатле и термин bambeday значи “пост“, “сањарење“, “усамљена молитва“, а по Чарлсу Истману (Охијеси) можда је ову реч најбоље превести са “свест о божанском“.

Управо ова  “свест о божанском” је оно што начелно недостаје нашој савременој цивилизацији. Међутим, проблем са нама је, како се чини,  много дубљи. Наиме, када развијамо “свест о божанском”, онда нам бледи “свест о природном”, и обрнуто. Никако да ухватимо корак, да сихронизујемо развој и једне и друге свести истовремено, никако да ускладимо у себи оба аспекта. Тако док смо у средњем веку развијали до крајњих граница “свест о божанском”, некако нам је бежала  “свест о природном”. Данас нам се догађа обрнута ствар, док развијамо “свест о природном” потпуно губимо из вида “свест о божанском”. Ово двојство савременог цивилизованог човека, или можда његова искључивост и тежња ка сваковрсним једностраностима, као да је својеврсна програмска грешка уграђена у самом менталном склопу западног човека –  грешка, која се може установити у готово свим његовим тежњама и теоријским поставкама.

Просто је  симптоматично то што данас, док покушавамо да развијемо “свест о моралном” не би ли смо се приближили себи и природи, на шта почива само учење биоетике, истовремено заборављамо да истинске спознаје моралног нема без развијене “свести о божанском”. Никако да увидимо чињеницу да “свест о људском” није довољна категорија у сагледавању и разумевању, не само моралности, већ и природе по себи.

Оно што нама није јасно, и поред толиких цивилизацијских постигнућа, технолошких иновација и задивљујућих изума о којима нису могли ни да сањају наши преци, то је било врло јасно, северноамеричким Индијанцима, бар до скора, док се нису цивилизовали и утопили у силу која их је покорила. Мада и ми имамо сопствену традицију као и северноамерички Индијанци, све мање смо повезани са њом, а уколико се уопште и повезујемо онда то није на онај изворни, аутентични начин, већ на један формални, сведени, па и прилично отуђени начин. Проблем са традицијом је што она тражи одређени начин живота. Не можемо симулирати традицију, као што не можемо да симулирамо ни начин живота. Није чудо то што је и она некако постала загађена, извештачена, отуђена од сопственог извора. Оно што се догодило северноамеричким Индијанцима на плану традиције, то се исто догодило и са нашим традицијама у контакту са развијеним цивилизацијама. У том погледу су врло инструктивне и истовремено прилично поражавајуће речи Чарлса Истмена Охијесе, који је провео тридесет и пет година у цивилизацији белог човека. Охијеса каже:

“Много пре него што сам чуо за Христа или видео белог човека, необразована жена ме је научила шта је суштина моралности. Уз помоћ саме природе научила ме је стварима једноставним али изузетно важним. Упознао сам Бога. Спознао сам шта је доброта. Схватио сам шта је стварно лепо и то заволео. Цивилизација ме није научила ничему кориснијем.

Као дете знао сам како треба давати − то сам заборавио када сам постао цивилизован. Живео сам природним животом док сада живим потпуно извештачено. Сваки леп облутак некада ми је био вредан; сваком дрвету указивао сам поштовање. Сада одајем пошту − заједно са белим човеком − насликаном пејзажу чија се вредност изражава у доларима! На тај начин Индијанац се мења и уздиже управо онако како се стена претвара у прах − да би на крају постао део мешавине од које се праве вештачки блокови прикладни за уградњу у зидове модерног друштва.

Понос староседеоца Америке био је измешан са јединственом понизношћу. Духовна охолост била је страна његовој природи и његовом учењу. Никада није тврдио да је моћ артикулисаног говора доказ његове супериорности над немуштим створењима − сасвим супротно, ову моћ је сматрао опасним даром. Веровао је у ћутњу која је за њега била знак апсолутне равнотеже. У ствари, ћутњу је сматрао показатељем савршене уравнотежености тела, ума и духа. Према мишљењу овог необразованог мудраца, човек који је био довољно јак и способан да задржи унутрашњи мир упркос тешкоћама са којима се сусретао из дана у дан − а овакве људе Индијанци су поредили са дрветом на коме не трепери ниједан лист или глатком површином воде − имао је идеалан став према животу; другим речима, живео је идеално.

Да сте оваквог мудраца упитали шта је то ћутња он би одговорио: “Ћутња је Велика тајна!” “Света ћутња је Његов глас!” А да сте га упитали шта су то плодови ћутње он би одговорио: “Самоконтрола, права храброст, издржљивост, стрпљивост, достојанственост и побожност. Ћутња је камен темељац карактера”. (Истман, Дух Индијанаца, стр. 40-41, 1911)

***

Ћутња је Велика Тајна, Vakan tanka, речју Бог; док је Света ћутња Његов глас! Ништа дубље и потресније од ових једноставних речи. Бог јесте Ћутња, с тим би се сложили и сви хришћански монаси, исихасти − митрополит Антоније Блум, у потпуности (Школа молитве).

Нашој цивилизацији недостаје Ћутња, а Светој ћутњи давно смо окренули леђа. Ипак, станемо ли за тренутак, смиримо ли наш дух, оставимо ли свет артифицијелног и виртуелног иза нас, полако ћемо ослушнити ове речи: Природу никада не смемо обезбожити, исто као што ни Бога не смемо онеприродити!

Оно што важи о природном и нуминозмом, такође се односи и на човека − ни Бога не смемо никада дехуманизовати, исто као што ни човека не смемо обезбожити!

Свест о божанском не расте и не развија се на прави начин уколико не развијамо и свест о природном, и обрнуто, свест о природном се не развија на прави начин без ширења свести о божанском.

Негде смо успут изгубили моћ дивљења, одушевљења, поштовања, и што је најгоре, одбацили  осећање захвалности, како према Природи тако и према Богу.

А можда је решење у томе што бисмо најпре почели да развијамо ово последње, али не и најмање важно: свест о захвалности, Богу, Природи, људима, пријатељима и ближњима … Списак је подугачак, али не треба да бринемо, управо тиме што бисмо га проширивали постали бисмо ближи и себи, и људима, и Природи, и Богу.

Bambeday није могућ без развијања свести о захвалности.  Штавише без ње не би ни било свести коју можемо именовати као хуману, људску свест.

Bambeday или свест о божанском // Бранко Горгиев / Градина : часопис за књижевност, уметност и културу; НКЦ, Ниш, 2013. / COBISS.SR-ID 4021250 / ISSN  0436-2616, бр 55-56-57, стр. 33-39.