Хроника једног кошмара – Буђење у “Зони сумрака” (“Waking Up in the Twilight Zone”) – Сањају ли бензинске пумпе спасење?
Пре неколико месеци сањао сам чудан сан. Као налазим се у неком граду у великој маси људи, која одушевљено и углас кличе: слобода, слобода, слобода! На зидинама оближње тврђаве вијоре се разнобојне заставе којима људи славе победу – претпостављам над непријатељем који се неславно и под притиском победничких трупа брзо повукао, јер на зидинама, колико видим, не фали ни један камен – нема трагова борби! Покушавам да дођем до центра трга, али не успевам, јер маса људи, упркос мом напору да се пробијем, постаје све гушћа. Док размишљам шта да радим, полако схватам да и у хаосу постоји некакав ред. Налик крвном систему где крвна зрнца путују кроз артерије по одређеној путањи, а не по слободном нахођењу, примећујем да и људи то спонтано раде. Уочио сам један такав ток, али после двадесетак минута схватам да сам заглављен и да не могу даље. Слепа улица!
Размишљам. Ако сам за двадесет минута успео да направим двадесет метара, колико ли ће ми требати до оног споменика “Коњаник на коњу” који симболизује слободу, па да се и ја стопим са масом и коначно доживим дашак слободе!? Но, као и све добре ствари у животу, схватам да није лак пут до слободе, симболичне или стварне свеједно, нарочито ако она води кроз збијену масу људи, па макар сви били срећни, раздрагани, емпатични и дирнути до суза, јер о придруживању некаквој гневној гомили на чијим уснама је иста реч “слобода” нема ни говора!
Додуше и у стварности ми је одувек било тешко да се повежем, а камоли стопим са веђим бројем људи. Неретко ми се догађало да док гледамо фудбалску утакмицу почнем да хвалим противничког играча јер је направио добар потез – истог тренутка, магија заједништва, а то значи навијања за једну страну, нестане као да је није ни било.
Правим нови план. Тражим нову “артерију” којом бих се сада вратио назад, где има можда мање слободе, али свакако и мање људи. Треба ми ваздух! Спазио сам једног крупног човека испред мене. Одлична идеја, кажем себи, треба ми неко ко ће својим телом да ми прокрчи пут. Но, оно што ми се учинило добром идејом, после десетак минута се испостави и да није толико добра, јер се онај снажни, крупни човек заглави као тромб у вени! Даљи ход је немогућ. Шта сад? Примећујем неко празно место у близини, брже-боље поскочих и… умало да се саплетем и паднем, јер је доле био некакав пас, који јадан не зна ни где да крене ни како да изађе из густог кордона људи. Да га узмем у руке, не могу, крупан је, збуњен, а и тешко бих се пробијао с њим. Захвалим му се на прилици да се “прешалтујем” и избавим из гужве, пожелим му срећу (требаће му више него мени, јер је он четвороножац, а ја двоножац, само без крила, рекао би Платон) и кренем даље. Коначно, притисак се смањује, обруч око мене попушта. У даљини видим некакав велики крст са Христом или Богородицом. Помислим, мора да је ово Шпанија, Андалузија, тамо носе на оним њиховим литијама овакве реликвије. Приближавам се човеку који је носио онај кип и полако разазнајем, али не Христа и Богородицу, како ми се у први мах учинило, већ кип некакве бензинске пумпе у облику крста! Зачуђен, прекрстим се и кажем: да ли је могуће да ови људи овде верују у пумпе и да ће им оне донети спасење!? Не, није могуће! Мора да сањам!
Одједном се нађох на правој бензинској пумпи. И овде је велика маса људи, не као она прва, али видим како и даље пристижу људи са свих страна. Питам једног човека шта се чека, ко треба да дође? Чекамо човека који ће нам демонстрирати како се гаси пожар – гласи одговор! На бензинској пумпи? Па је л’ он зна, је л’ уме то да ради? Наравно, одговара, мајстор је у гашењу пожара, зато га и јако цене ван земље! А у земљи? У земљи примењује неке нове, иновативне методе! Какве методе? Па кад не успе регуларним методама, онда бензином почне да гаси ватру! Па што му неко не каже да то не ради? Не могу, воле га и немају срца да му кажу, јер и они верују у бензинске пумпе и у пумпање уопште. Њихова девиза гласи: ко не верује у пумпу, тај нема срца! Што има неке логике, јер и срце човечије, по учењу тзв. материјалистичке вере, није седиште душе, већ је обичан орган – пумпа! Док размишљам тако, људи ме полако окружују, одједанпут се маса ускомеша… изгледа да долази главни мајстор! У ваздуху се осећа мирис бензина, расте тензија, температура, притисак (изгледа да је и мозак човечији, по оној истој вери, само пумпа), ма све расте, почињем да се знојим… мора да сањам!
И паф! Одједном се нађох у средњој школи. Но, чудна је то била школа! Ђаци овде држе предавање наставницима који седе у школским клупама, а ако је неко од њих немиран, не слуша пажљиво, пркоси, или, не дај Боже, побуни се, одмах га шаљу код директора школе, где добије јавни укор и моментални отказ на одређено време док се морално-политички не поправи и уподоби, јер ова предавања ђака су углавном васпитна, о слободи, моралу, љубави, солидарности, правди и сл. Ако се пак неко од професора усуди да помене реч “образовање”, као оно је важно и сличне небулозе, мораће на табли да напише сто пута текст чувене групе Pink Floyd: We don’t need no education (Не треба нам образовање) / We don’t need no thought control (Не треба нам контрола мисли) / No dark sarcasm in the classroom (Без мрачног сарказма у учионици) / Teacher, leave them kids alone (Учитељу, пусти децу на миру)! И не само да их напише, већ и да отпева ове стихове – правилно (да не фалшира, уз добру музичку пратњу) и још са искреним (покајничким) осећањем (да чврсто верује у то што пева)! Још чудније је то што је ова дисциплинска комисија састављена, не само од ђака, већ и од наставника и родитеља који их здушно подржавају. Признајем, завидим им помало, јер моји родитељи не само што ме не би подржали у томе, већ бих вероватно добио тешке батине за такво понашање. Не разумеју моји родитељи да су млади увек у праву, да је њихово не само Царство небеско, како каже Христос, већ и Царство овоземаљско! И да не вреди човек ни да живи, а камоли да се образује ако се прво не оствари Овоземаљско царство у којему би владала правда, слобода, емпатија, поштење и вечна љубав – овде и сада!
Оно што генерације људи до сада нису никада озбиљно схватиле, да на младима свет остаје и да деца треба да поведу друштво у боље сутра, не учењем, не образовањем, већ чистом жељом за праведније друштво, неки савремени родитељи, наставници и ђаци (са великим ђ) су разумели у потпуности. Ево друштва за похвалу, ево примера на који треба да се угледа човечанство, ево филозофије која са речи прелази на дело, ево нове религије која каже: док не стане све у држави, не може нека нова, боља држава да нам дође и док човек не престане да се образује, не може ништа ново да научи, речју, док не умре, не може да васкрсне! Сјајно! Тако задивљен, усхићен, одједанпут ме окружује чета ђака, чини ми се прилично љутих, гневно ме гледају и кажу: да ли си ти то промрљао реч “образовање”? Не, таман посла! Рекао си, рекао, ти си изгледа “ћак”! Какав ћак, питам, је л’ та реч долази од придева ћакнут? Не, не, ти си ћакнут, јер врло добро знаш шта значи реч “ћак”, само се правиш да не знаш! Поново почнем да се знојим, утом ђаци одједанпут постају одрасли људи, лекари, хирурзи, професори, свештеници, адвокати, судије, политичари, правници, генерали, угледни грађани који воде друштво, и сви ме смркнуто гледају, као да им ја лично стојим на путу среће! Осећам кривицу! Од страха не могу ни реч да изговорим, већ само некакво: ћ, ћ, ћ…! Они мисле да хоћу да кажем ћак, а ја превалим преко уста: ма ћ а к н у т о је све ово!
И паф! Пробудим се, окупан у зноју, али срећан, јер схватам да је ово био само ружан сан. Обријем се, истуширам, дотерам и кренем на посао певушећи у себи ону мелодију, рефрен: “Teacher, leave them kids alone” (једина добра ствар из сна). Стигнем испред Филозофског факултета, кад оно, на вратима видим транспарент на којему пише: “Блокирамо предавања да бисмо вама одржали једно!” А унутра, моји студенти ми кажу: изволите професоре, само напред, заузмите своје место, стрпите се, сад ћемо кренути са предавањем о моралу, демократији, слободи и правди! Ако буде предавање на латинском или старогрчком радо бих га одслушао, кажем, а у себи помислим, боље и то него да крену са стручном елаборацијом о пумпама (мада то спада у домен образовања)!
Погледам телефон, стоји датум, 6. 12. 2024. године! Петак је (не онај црни, ускршњи, Велики, Страсни петак, мада ни овај није мање црни ни мање страсни), уштинем се, очекујем оно спасоносно “паф” које ме је спашавало (или увлачило у још већи проблем), али нема ни “паф” ни “пуф”, ништа се не догађа, не могу да се пробудим, а у позадини се чује тихи, сабласни звук мелодије: “Та-ри-ра-ри”! “Та-ри-ра-ри”!, из серије The Twilight Zone (Зона сумрака).