Реч и тон

Речи су важне, свакако, то није спорно, али је много важнији тон који их прати. Да ли je тон благ, смирен, топао, или је оштар, хладан, претећи, чешће је важније него мисао која стоји иза речи. Тон је индикатор истинитости речи коју она саопштава, штавише, он је потврда, њено сведочанство, а не обрнуто. Речима комуницирамо, саопштавамо своје мисли, осећања, сазнања, делимо сопствена искуства са другима, образлажемо своје погледе на свет, али је њихов тон оно што у крајњој линији зближава или удаљава људе, повезује или раздваја. Реч је само скица, груби нацрт наших мисли. Коначну слику ствари даје тон. Реч је варљива, може се схватити буквално, метафорично, симболично, озбиљно, неозбиљно, овако и онако, на овај или онај начин, па чак и сасвим супротно од очекиваног.

Када људи хоће да утврде истину кажу: „ако коза лаже, рог не лаже“. Тачно је то, нешто увек издаје истину – или коза или рог. У овом случају реч је „коза“, а „рог“ је, она последња, невидљива инстанца – тон. Онај ко се ослања само на изговорене речи, свуда и у свему види само „козе“. Није ни чудо што му се „рогови“ догоде, најчешће кад је сувише касно. Ко се концентрише искључиво на речи, налик је слепцу, или глувом човеку – промакне му оно најважније: њихова боја, светлост, тама, њихов мирис, укус, једном речи, промакне му душа самих речи – невидљиво тело самих мисли и осећања. Ко занемари душу и тело, ко пренебрегне њихов тихи језик, тај је осуђен да страда душевно и телесно. Да ли смо као цивилизација постали превише фокусирани на реч!?

Вековима смо упорно и темељно развијали систематске дисциплине, органоне мишљења, говора, спорења и доказивања, утемељених искључиво на речима: еристика, дијалектика, реторика, логика. Речима и даље трагамо за истином; речима истерујемо истину на чистину; речима је ловимо, поробљавамо, чувамо је и држимо заточену; речима, често знамо и да убијемо истину. Сам језик наш насушни oткрива и прати ову стварност. Ми не само што улажемо напор да с-хватимо ствари, већ покушавамо и да до-ловимо истину о нечему важном. Корен ових речи, с-хвата-ти, до-лов-љавати открива праву природу нашег духа – ловaчког. Опасно смо ми друштво, незгодна смо ми цивилизација. Ваља да се причувају од нас сви такозвани нецивилизовани, примитивни, или, како би то данас савремени антрополози „политички коректно“ рекли: примордијални народи. Нисмо ми неко наивно и безопасно друштво. Пожељно је да буду прилично будни, обазриви, концентрирани док разговарају са нама. Не само кад су на столу важне теме, већ и кад онако слободно, пријатељски и необавезно ћаскају са нама. Јер нису Западни Европљани освајали нове територије широм планете искључиво мачем и барутом. Бар не на почетку. Најпре су долазили у миру,  нудећи урођеницима шарене хаљине, светлуцаве ђинђуве, сијава огледалца, све док не осигурају себи чврсто тло, док не обезбеде себи залеђе, затим је следила трговина, размена добара, а тек на крају су ступали на сцену барут, пушка, нож и мач. Требало je далеко пажљивије да прате не само изговорене речи придошлих западњака, већ и њихов благо надмен, подозрив и помало омаловажавајући тон. То им је очигледно промакло.

Да је Сејсејс, поглавица народа Канарса био „концентриранији“ у разговору са Холанђанином Петером Минуитом 1626. године сигурно не би прихватио понуду да прода област Менхетен на реци Хадсон за 60 гулдена (23 тадашњих долара). То што је Сејсејс можда сматрао да је направио добру трговину продавши нешто што се по схватању његовог народа не може ни у сну ни на јави продавати – земљу, воду и ваздух, била је озбиљна, стратешка грешка коју ће скупо платити и он и његов народ. Добио је можда вредне, у то доба најсавременије технолошке производе, посуде, плугове и мотике од гвожђа, секире од челика, скупоцена сукна; добио је вероватно последњу реч западне технологије, али је зато изгубио сопствено тло, земљу којом је вековима његов народ слободно корачао. Ако је Сејсејс за тренутак и помислио да може преварити ове чудне људе који су трговали чак и даровима самог Творца, земљом и водом, онда се грдно преварио. Овај необичан сој људи не само што је трговао, већ је одавно и ратовао и убијао због земље и воде, вековима, миленијумима,  пре него што су уопште и крочили и „открили“ тзв. нови континент.

Сејсејс и његов народ нису били једини који су доживели неславну судбину. Сјај предмета који су носили бели људи са собом имао је снажно хипнотичко дејство на готово све људе. Ретко је ко одолео, још ређи су били они који су прозрели праву природу њихових „дарова“. Сама пак историја „ношења дарова“ човека са Запада је дугачка и стара – најчешће крвава. Досеже бар до оног архајског доба када су Грци опсели Троју и освојили је не снагом оружја – десет година су, каже Хомер, силовито, али безуспешно покушавали –  већ преваром, вели Вергилије, у облику дара – дрвеним коњем.

Био он измишљен од песника Вергилија, или измаштан у народном уму и уобличен песмом лутујућих рапсода, свеједно је – тројански коњ је извесно био некаква фасцинантна техничка скаламерија, један high-tech изум који привлачи пажњу, који изазива одушевљење, једном речи, био је то „дар који се не одбија“. На то су и рачунали Грци, на људску знатижељу, на одушевљење артифицијелним, на фасцинацију техником, и истовремено – на поспаност Тројанаца.

Пророк Лаоконт је изгледа био једини будни човек у целој поспаној Троји када је рекао: „Не верујте коњу, Тројанци, штогод да је то, бојим се Данајаца и кад дарове носе“ (Еquo ne credite, Teucri, quidquid id est, timeo Danaos et dona ferentes). Не случајно се цела ова наша савремена западна цивилизација у културолошком, научном, идеолошком и духовном смислу везује и идентификује са старим Грцима, некадашњим Ахајцима и Данајцима. Баш зато и треба да нас се сви боје. Чак „и када дарове носимо“! Утолико пре, јер смо тада  најопаснији!

Па ипак, за љубав истине, нисмо ми једина опасна бића на планети земљи. Дух ловца носи сваки жив створ, сваки предатор, животиња, инсект или човек, са Запада или Истока, свеједно. У то нема сумње. Ко сматра да смо по природи створени искључиво као добра и блага бића, треба само да напипа под језиком оштре очњаке које носи у устима. Хербивори,  биљоједи и преживари, немају очњаке. Човек је карниворно, тачније, омниворно биће – он је ловац по природи. Разлика је једино у амбицији, у скромности или у величини, у умерености или у незајажљивости ловачког апетита који носи у себи. А што се тиче апетита и ловачког нагона, ниједан предатор, ниједна дивља животиња, ниједно ратничко племе не може да се мери са нама, ни сада ни у прошлости. У поређењу са нама сви су аматери. Предатори, било да су животиње, инсекти, или такозвана дивља, ратничка племена, намире своје потребе и стану, задовољни су извесно време ловином, чекају нови тренутак да крену у акцију. Постоји некакав природни ред, поредак; постоји некаква мера, ритам, у свему што чине, што раде. Ми то нити знамо нити умемо. Штавише, свако наше достигнуће, свака наша мисао, сваки технички изум само повећава наше ловачке перформансе и истовремено продубљује нашу глад за пленом. Ми не знамо да станемо, не умемо да се зауставимо ни у чему и ни на једном плану. А како би и знали када смо у једном тренутку започели да ловимо и саму истину!? Није ни чудо што је  цео свет постао наш плен – ловина. Ми вабимо истину, хватамо се у коштац с њом, рвемо се, боримо се, као да је она наш заклети непријатељ.

И успели смо у тој вештини, у том науму да доловимо истину и покоримо свет. Штавише, постали смо савршени ловци истине, врсни логичари, брилијантни аналитичари, дубокоумни дијалектичари, у то нема сумње, али смо истовремено заборавили да пријатељујемо, да се безинтересно дружимо с њом. О оном скривеном исону који је увек прати, о њеном тону, готово и да не размишљамо. Не страдамо ли због тога и душевно и телесно!? Нисмо ли из тих разлога запатили тешке болештине!? Не страда ли због тога и читав свет, свако живо биће? Да ли смо превише дали за право логосу? Нисмо ли га можда преценили? Нисмо ли га унели у наше животе не знајући да он има две стране: мрачну и светлу; и два пола: позитивни и негативни!?

Логос, у време Хомера (око 8. в. ст. е.), не само што није био прецењен, већ је био схватан као гола, празна, превртљива и поткупљива реч – лажљива и заводљива у сваком погледу. Логосом се не случајно служио лик највећег лукавца међу Хеленима – Одисеј, који је био мајстор, како вели Хомер, лукавих, обмањујућих речи (μαλακοῖσι καὶ αἱμυλίοισι λόγοισι = malacoisi kai chaimilioisi logoisi). У то време није био логос носилац значења истине, већ реч мит (mithos). Тек од Хераклита (6/5. в. ст. е.) реч логос добија на значењу и уздиже се до нивоа принципа, до умног темеља самог космоса. Како је расло значење речи логос, тако је мит започињао свој семантички суноврат. Па од древне, дубокоумне и истините приче, која има нељудско, божанско порекло, полако постаје празна, непроверена, неутемељена, људска прича, која је настала, како је почело да се сматра, из људске немоћи да објасни стварност.

Реч мит, која потиче од корена *meudh: мнити, мислити (у слов. јез. мысль) и која је изворно значила: мисао која открива и распреда причу о битном, суштинском, временом постаје варљива прича, бајка, речју – сенка истине. Логос, који потиче од корена *leg: брати, бирати; и која је значила: говорити, рећи, казати, збрајати, калкулисати и рачунати, временом постаје  реч која открива саму суштину ствари, речју – сама истина. Преокрет смисла и значења је био потпун, неповратан, коначан.

Као да смо заборавили на упозорење Хомера и истовремено безрезервно прихватили мишљење Хераклита. Као да смо беспоговорно прихватили став да је реч – дело ума – ratio, и, истовремено, потпуно сметнули с ума, да је сам тон речи – дело срца – emotio. Подељеност између ratio и emotio, ума и срца, до дана данашњег је остала незацељена. Покушај апостола Јована Богослова, с краја првог века н. е. да премости овај јаз уз помоћ Христа, Бога Логоса, уз помоћ живе божанске речи која ће објединити царство ума и царство срца, није сасвим успео. Напротив, божанска реч је постала моћно оружје којом се заповеда, осваја и влада, но, како видимо – овде, у овом свету. Уместо да обједињује човека – изнутра; она је започела да обједињује државе, нације, краљевства, царства – споља.  Да ли је Христос имао у виду ова царства? Или можда оно унутар нас? Ако је имао у виду ово друго, да ли то значи да смо промашили циљ, да смо изневерили његову мисију, једном речи, изневерили и његове речи и њихов тон?

Ако јесмо, не би нам то било први пут. Како вели апостол Јован Богослов: Логос је био најпре у Бога, и Бог је био Логос, и Логос је постао тело… Да, али прво чега смо се досетили је било да разапнемо то тело; најпре физички, на крсту, а затим и духовно, располутивши га на два дела: на ratio и emotio, на реч и тон, на видљиво и невидљиво. Онда смо ставили акценат на првом делу, фокусирали се на реч, почели да верујемо у ratio и оно видљиво, притом потпуно запустили – тон, emotio; на крају одбацили – невидљиво. На делу је био некакав сложен и необичан алхемијски процес, само обратан, негативан. Прво, изворно, чисто злато трансформисали смо у бакар – од бакра изнедрили гвожђе. Но није био проблем у бакру и гвожђу, то су вредни, употребљиви и корисни метали човеку, проблем је био у нашем одустајању од оне прве, највише вредности – злата. Трампили смо злато за гвожђе, тон за реч, видљиво за невидљиво! А шта нам вреди реч без тона, шта нам вреди логос без душе!? Шта нам вреди то што смо задобили читав видљиви свет, а изгубили сопствену  душу!?

Када је Сократ схватио да узвишени, божански и творачки  Анаксагорини Ум (Νοῦς) у суштини није заинтересован за егзистенцију и судбину човека, истог тренутка је променио правац интелектуалног интересовања, и од супралунарних питања прешао на решавање сублунарних, тј. људских проблема. Осетио је Сократ да се у дотадашњим космолошким и онтолошким учењима ум и ratio полако одвајају од саме супстанце логоса, а о његовом тону, emotio, о његовој души као и да не размишљају. Његова „реакција“ је била спонтана, интуитивна, истовремено интелектуално и рационално утемељена, у суштини дубоко људски оправдана.

На сличан начин је „реаговао“ и апостол Јован. Иако су његове речи долазиле из једног другог времена, у суштини је говорио о истом. Говорио је другачијим језиком, али је осећање било исто, зато што је и проблем био исти – људска склоност ка черечењу, ка разапињању и обесмишљавању логоса. Предложио је једно ново, дотада непознато  решење –  да логос добије људско и божанско лице, да стваралачка реч добије крв и тело, да поврати реч душу своју – тон, самог Творца лично! На уму му је био живи лик Исуса из Назарета, Месије, бого-човека у којему су се спојиле, како је био чврсто уверен, две природе: људска и божанска. Но нису га томе навела само Христова дела, његов живот, страдање, васкрсење, нити само речи његове, које су биле заиста дубоке, божанске, већ пре свега њихов необичан, незабораван тон. Ми памтимо нечије речи,  нарочито ако су биле лоше, ниске, пакосне, омаловажавајуће, но оно што никад не заборављамо је тон којим су биле изговорене, био он лош или добар, низак или узвишен, свеједно. А памтимо их зато што осећамо изнутра да је свака реч најпре настала из дубина оног пратона, празвука, када је у тами први пут завибрирао цео космос у одговору на прву реч Творца: “Нека буде светлост!”

И није то Творац засигурно рекао на хебрејском: yehi ‘or  (יְהִי אוֹר); нити на грчком: γενηθήτω φῶς (genēthētō phōs); нити на латинском: fiat lux; без обзира на то колико су се дуго ови језици сматрали светим, већ је то рекао речју без речи, логосом самим, мишљом самом, вољом самом. Огласио се то Творац својим пратоном од кога је сукнуо пламен на небу а ројеви звезданих варница и дан-данас још увек страсно пламте чувајући успомену на ону прву реч. А од те прве речи, која никада није била реч у нашем смислу речи, већ више светлом испуњена вибрација која се снажно пролама као прасак муње, настало је све – укључујући и наше људске речи.

А речи не настају у грлу, у устима, на језику – то су само људски органи којим претачемо наше мисли у одређени звук, а звук потом зналачки артикулишемо у одређену реч. Не настају оне ни у мозгу, јер је и наш мозак, без обзира на његову главну, водећу, централну улогу, само  орган нашег тела, додуше краљевски, можда први, али у телу! Људски мозак није исто што и наша невидљива душа и наш нетелесни дух. Први је орган тела, „борд компјутер“ уграђен у возилу да безбедно превезе власника од тачке А до тачке Б. Други је онај Платонов „возар небеских кочија“ који држи волан. Када „возар напусти кочије“, возило стане, временом пропадне, и то са свим најбољим деловима, грло, уста, језик, укључујући и наш највреднији орган – људски мозак. Ниједан телесни орган, од оног најмањег до највећег, од најмање сложеног до  најсложенијег није поштеђен закона пропадања, чак и за живота, а камоли када наш дах, дух (ruah), напусти своје возило, гнездо, тело. Коначно, речи не настају ни у нашем телу, које не случајно наликује музичком инструменту, жичаном, дувачком или ударачком, свеједно, и које је природно опремљено да производи тонове и речи, не само грлом, гласним жицама, устима, језиком, плућима као резонантним телом, него и бројним неуронским струнама које су разапете дуж читавог тела све до кортекса мозга. Ниједна реч не настаје ту, зато што све речи потичу од оног првог пратона од којег смо сви постали. Ми смо лира, харфа, фрула, кроз коју се оглашава прва стваралачка реч без речи Творца – Логоса самог. И  не само наше тело, цео космос је једна велика лира, харфа, фрула, кроз коју бруји онај први пратон Уметника у величанственој химни стварања.

Питагора је слушао ову химну када је говорио о космичкој музици сфера. Талес је имао на уму ову песму када је рекао: „Космос је најлепши, јер је песма, дело Божје“ (Κάλλιστον κόσμος:  ποίημα γὰρ θεοῦ). И један и други су живели пре Хераклита, када је философија била још увек поетична, чак и када су говорили о броју или о води; чак и када су размишљали о човеку као о микрокосмосу и о космосу као макрокосмосу. А разлика између космоса и човека није у величини једног (макро) и у малости другог (микро), како се уобичајено сматра, већ у самој песми, у начину на који певају ту химну. Човек, тзв. микрокосмос, за разлику од макрокосмоса, не пева увек у складу са пратоном Творца, не чује он увек „музику сфера“. Уме он да зафалшира, да промаши и пратон Творца и  тоналитет саздане Природе. Не успева он увек да погоди прави тон, јер се одвојио у једном тренутку од извора од којег је потекао и настао.

Космос, природа, све саздане стихије света: вода, ватра, ваздух, земља, киша, облак, ветар, муња, немају ту врсту “проблема”; немају они амнезију у односу на први тон, нити  у односу на сопствено порекло, нити у односу на мисију и службу који врше – они једноставно служе – зато и владају светом!

Атоми, молекули, минерали, цело неорганско царство никада није престало да вибрира у оном првом, пратону – „њихово сећање“ је готово непомућено, свеже, као у почетку стварања, увек изговарајући једну једину реч – прву!

Биљно, вегетативно царство, прва еманација васколиког органског живота, такође бруји у овом истом пратону, али је већ заборавило на своје порекло од минерала – „његов језик“ је сложенији, мада још увек елементаран.

Животиње, инсекти, птице, царство анималног, друга еманација органског, следи онај исти први тон, мада су заборавили на своје порекло од минерала и биљака – „њихов језик“ је сложенији и комплекснији; научили су да сами производе тонове који постају извор прецизних информација и савршене комуникације без иједне проговорене речи.

Само један поглед на јато чворака које се таласа на небу стварајући фасцинантне тродимензионалне геометријске облике који се измењују са невероватном брзином и без иједне грешке у покрету било које птице (од око пет милиона) био би довољан да увери и највећег скептика.

Коначно, човек, последња еманација органског и неорганског, вегетативног и анималног царства, синтеза свих синтеза, долази на свет и одлази из њега готово слеп и глув за први тон и истовремено прилично забораван у односу на своје неорганско, вегетативно и анимално порекло. И ако је некада имао способност да непосредно чује онај први тон, данас је то у стању да чини једино уз помоћ софистицираних радио-радара, само што сада овај тон чује као шум, као некаква нејасна, неразумљива и бесмислени бука космоса. О некаквом другом значењу тона може само да сања, док се на јави углавном довија умом и мучи разумом, питајући се одакле све то, зашто уопште нешто а не ништо, који је смисао свега постојећег, потпуно збуњен и дезоријентисан, не у физичком простору, ту је постигао много, већ у оном унутрашњем, трансцендентном простору, који је носилац смисла – логоса самог.

Поезија и музика, уметност уопште, као и поједини уметници, у стању су да наслуте онај први тон Творца. Нађе се ту још понеки надахнути филозоф, још ређе научник. Једино деца и мистици имају приступ тој тајни над тајнама. Питагора, филозоф, научник и мистик из 6. в. ст. е., који је говорио о космичкој музици сфера и лечио људе тоном – музиком коју је „хватао“ из супралунарних  сфера, веровао је да се сећа свих својих претходних живота (реинкарнација). Баш као и Емпедокле, други филозоф и мистик из 5. в. ст. е., који је лечио људе – речју, а по предању и васкрсавао људе, веровао је да је „једном већ био и дечак и девојчица, грм и птица, и нема риба што се праћака у мору“. (Очишћења, фр.117).

Не улазећи у њихова сећања о претходним инкарнацијама (њихова су, а не наша), не оцењујући их (надмена би то била позиција), само ћемо  констатовати да су били не само упућени у ову тајну, већ и деловали и живели у дослуху с њом на један непосредан и врло личан начин. Тако су видели и себе у претходним инкарнацијама, као биљка, птица, риба, човек – лично. О овој истој тајни говори и највећи суфи песник, мистик и филозоф из 13. века, Руми, који каже:

„Човек је најпре био у царству неорганских ствари, затим је отудa прешао у царство вегетативног, и није се уопште сећао претходног свог стања. И када је прешао у анимално стање, није се више сећао свог стања биљке: остала му је само склоност коју је осећао према том стању, што се нарочито изражава у доба пролећа и цвећа, као што дечица осећају наклоност према својој мајци (а и не знају шта их то привлачи крилу материнском)… а потом је човек ушао у људско стање; он се уопште не сећа својих првобитних душа, и он ће се поново променити из своје садашње душе.“ (Rumi, Matnawi, IV)

О анорганској, вегетативној и анималној природи говорили су Питагора и Емпедокле на један непосредан, личан, но не и субјективан начин (као учење о реинкарнацији). Руми је ово понирање у „друге светове“ видео на један универзалнији начин: као учење о људској природи уопште. Баш као и Аристотел пре њега, који је био први филозоф који је о „трима царствима“ говорио на један систематичан и објективан начин. Различити су били приступи, али је тема била одувек иста – тајна људске природе. Кога дотакне ова тајна, не може а да се не запита зашто све „природе“ постају „заборавне“ и то, како примећујемо, преласком на други, виши и сложенији степен еволуције, све до човека који је, како се чини, неславни носилац највећег степена амнезије!?

Овом истом тајном су били прожети и стари Грци, у својим религиозним представама о двема богињама: Лете (Λήθη – заборава) и Мнемосине (Mνημοσύνη – сећања), баш као и орфичари, коначно, као и велики Платон, који је темељно развио своје учење о анамнезису, сматрајући да је свако учење „присећање“ (ἀνάμνησις). У свим овим учењима уочен је један исти проблем: људски заборав!

Решења су била различита, приступи су били различити, једино је проблем остао исти. А проблем је био исти, зато што нам одувек био „испред носа“; тачније ниже од носа – у људском језику. Човек је слеп и глув, не само за први стваралачки пратон, већ и за језик анорганског, вегетативног и анималног, јер је његов сложен, комплексан језик слика и прилика сложене и комплексне стваралачке еволуције у којој се сваки виши степен органског, душевног и менталног савршенства плаћа дубљим степеном амнезије. У начелу људска удаљеност од пратона је готово једнако пропорционална величини, тежини и комплексности дара који он поседује – дара речи и језика уопште.

Ми нисмо опасна бића због наших очњака и ноктију (лавови и тигрови имају неупоредиво веће, оштрије, опасније зубе и канџе), већ због сложеног, комплексног, нежног и невиног дара – језика. То што је он нежан и невин не значи и да је мање опасан, нарочито ако је неко несвестан његове скривене опасности, моћи коју он поседује. Неки народи и цивилизације јесу свесни тога, неки нису. Џ. Истман Охијеса, један образовани припадник северно-америчких Индијанаца, овим речима описује свој  народ:

„Духовна охолост била је страна његовој природи и његовом учењу. Никада није тврдио да је моћ артикулисаног говора доказ његове супериорности над немуштим створењима − сасвим супротно, ову моћ је сматрао опасним даром. Веровао је у ћутњу која је за њега била знак апсолутне равнотеже.“ (Истман, Дух Индијанаца, 41)

И заиста, поглавици племена Канарса, Сејсејсу, била је страна духовна охолост и никада није тврдио да је надмоћнији над немуштим створењима зато што поседује дар говора. Зато је и приступио белим људима с поверењем, баш као и према немуштим створењима, али их је дочекао, као што и приличи људским обичајима, љубазно, пријатељски, прихватио је чак и њихове необичне дарове и – остао без земље.

С друге стране, „поглавици“ племена Холанђана, Минуиту, није била страна духовна охолост (мада ју је с гнушањем порицао) и увек је надмено тврдио да је надмоћнији над немуштим створењима, баш зато што поседује дар говора, који му је, како је сматрао, лично уручио у руке сам Господ, да би владао над њима. Тако је и приступио црвеним људима, с подозрењем, страхом и благо надменим тоном, као и према немуштим створењима,  а пошто су ова створења ипак говорила, искористио је повољан тренутак, како је и приличило старом искусном трговцу (био је не случајно директор холандске прекоморске трговачке компаније), понудио им је своје сијаве „дарове које се не одбијају“ и – добио је земљу.

Сејсејс је био свестан опасности дара моћи говора и веровао је у ћутњу која је била знак апсолутне равнотеже – таква је била и његова култура и цивилизација – уравнотежена, тиха, неразметљива. За разлику од Сејсејса, Минуит није био свестан опасности дара моћи говора и веровао је, као и Одисеј пре њега, у говор, који је био знак интелектуалне премоћи, домишљатости, превласти, не само у теорији, већ и у пракси, на „терену“ – таква је била и његова западна култура и цивилизација – освајачка, бучна, говорљива, разметљива.

И један и други су носили дух ловца у себи. Први је развио техничка средства само да би преживео, јер му је крајњи циљ био живот у хармонији са мајком Природом и духом Велике Тајне (Vakan Тanka) – у томе се и остваривао његов смисао живота и постојања. И онај други је развио техничка средства да би преживео (углавном не бирајући средства), али  није имао за циљ некакав живот у хармонији са „маћехом“  природом и „тиранином“ богом (одавно он није рачунао на ове опасне ентитете), већ му је на уму био само добар живот за себе, свој род, народ, и евентуално за оне коју су му прирасли за срце. О другима који би му се испречили на том путу никада није размишљао – тако је изгубио смисао живота и постојања. Са идеалом о вишој хармонији одавно је он раскрстио – не теоријски, већ практично. Допустио је он поезију, музику, уметност, филозофију, није он толики и такав варвар, зна он вредност тога, улаже чак и енергију и новац у ове лепе ствари; штавише, поносан је на њих, али да допусти да оне владају његовим стварним светом – то не може, то не сме, то је опасно!

Па ипак, баш то што сматра недопустивим, опасним, субверзивним, баш оно чега се он толико клони и од чега упорно бежи, сустиже га, само  на други, неочекивани начин. Започиње да осећа изнутра да нешто није у реду с њим, са његовим духом, културом, цивилизацијом којој припада, без обзира на сва импресивна научна и техничко-технолошка достигнућа. А осећа зато што његова најдубља природа није рационална (никада није ни била), већ уметничка, поетска, тачније, музикална, баш као и његова душа, ум, језик, тело. Не може да не примети како његова лира, харфа, фрула, започиње све више, све неконтролираније да испушта пискаве, закривљене, оштре, начас и дубоко бесмислене звукове. Брине га то, наравно, ко не би – човек је биће које жели да напредује, да уради нешто добро и лепо, корисно и узвишено, па био то Минуит или Сејсејс, западњак или источњак, свеједно – то сама наша људска душа тражи да чује изнутра прави тон музике сфера. Покушава он непрестано и изнова да наштима свој инструмент, али безуспешно. Забринут је, мучи се и изједа изнутра, не зна у чему је проблем – у инструменту или у њему самом!? А не зна да је проблем био и у њему самом и у инструменту којим је постављао питање – у језику – у његовом неприродном и насилном одвајању речи од тона, тела од душе и душе од духа. Баш то елементарно непознање природе сопствене располућености га је и довело до одвајања елемената у природи, до цепања атома у 20. веку и до стварања прве атомске бомбе. А када се незнање своје природе и дух ловца повежу са жељом за владавином, резултат може да буде само погубан.

Језик математике, који је био први људски савршено „атонални језик“, отворио је могућност западном човеку да спроведе своју замисао у дело – да покори свет. И покорио га је, али је цена била превисока –  губитак себе, своје душе, своје људске супстанце.

Питагора, који се бавио математиком, користио је управо овај атонални језик да би хватао тонове космичке музике сфера, али не са намером да влада, већ да излечи себе и све људе од најјаче  болести која се звала – људски заборав. Због ове исте болести они који су дошли касније, заборавили су и на њега и на његово учење, узели оно што су сматрали да је највредније у њему – корисна атоналност језика – а оно што је заиста у том учењу било на хуманом плану вредно, спасоносно, лековито, одбацили као сумњиво, тамно, мистично.

Нису много помогла ни учења Емпедокла, Сократа, Платона, Аристотела – јаз између речи и тона се ширио незаустављиво. Није помогао ни подстицај ни наговор ап. Јована Богослова да човек поново повеже покидане нити са сопственом људском и божанском суштином и то живим Логосом, бого-човеком Христом; нису помогла у томе ни учења бројних хришћанских мистика, пустињака, исихаста, Дионисија Ареопагита, Максима Исповедника, Григорија Паламе, као ни учења суфи мистика, филозофа и песника, Румија, Газалија, ал-Хаваса, касније у оквиру ислама. Нису помогла зато што смо у једном тренутку на нивоу  цивилизације поверовали да поседујемо „дар који се не одбија“ – језик човечији, надсушни, и то да бисмо владали, загосподарили, не само другима (мало је то), већ и природом самом. Изгледа да је прошла  сасвим незапажено она дубока порука Христова: да онај ко има амбицију да влада, мора најпре да научи сам да служи!

Речи његове су нам познате, у то нема сумње, али њихов тон нам је промакао – атоми, молекули, минерали, све саздане стихије света: вода, ватра, ваздух, земља, киша, облак, космос, природа – једноставно служе – зато владају, и владаће –  довека! Ко разуме то, њега слушају све стихије света, јер он чује њих! О томе је брујао пратон Творца, о служењу, јер и Он сам влада творевином на исти начин – надлогичним, надразумним служењем! Не бежи Он од чаше понижења, муке и страдања – то је својствено људској и анималној  природи! Нема Он амнезију у односу на први тон, јер је Он сам тај тон.

Човеку је у сваком тренутку дато да ослушне овај тон у себи, у другима, у свему створеном, у камену, песку, минералу, биљци, у песми птица – јер су од тог тона и постали. И не само у звуку, већ и у дрхтавој руци старца који тражи милостињу, у оку бескућника, у погледу штенета које тражи своју мајку, јер и поглед и покрет, и мисао и реч, као и све створено, имају свој тон.

Како вели суфи песник и мистик Шајх Али ал-Хавас: „Постоји нежна ‘тајна’ у сваком покрету и звуку овога света. Упућени успевају схватити оно што каже ветар који дува, стабла која се њишу, вода која тече, муве које зује, врата која шкрипе, пев птица, звучање струне, свирка фруле, уздах болесника, јецај уцвељенога, и све оно што им привлачи пажњу.“ (Šayh Ali al-Hawwas, Tawq al-Hamama)

Сваком људском бићу самим доласком на овај свет дата је ова нежна тајна, али његово људско око вапи за једном другом тајном – тајном моћи! Он би пре да освоји, да завлада и краљује, него да ослушкује некакве бескорисне нежне тајне. Човек јесте круна свеколиког стварања, он и јесте створен да влада као краљ, али не силом, не напречац, не као тиранин и силник, као умишљена незналица. Најпре мора да научи да слуша, али не само телесним слухом, већ и оком, додиром, мирисом, једном речи – срцем својим. А ако неко мисли да је самим рођењем научио да слуша, велики исламски мислислац и филозоф Газали из 11 века, би му рекао: „Не мислим на спољашни орган, који се занима само за звукове и које имају и човек и магарац: не држим до онога што и животиње имају, већ говорим о слуху који опажа речи без слова и звукова и које нису ни арапске ни стране.“ (Gazali, Ihya, IV, 221-226) .

Не случајно сва духовна учења на свету говоре о важности слушања  и ослушкивања срцем. Хришћански монаси, анахорети и идиоритмици, сви говоре о дару слушања или о послушању као услову сваког духовног напретка. Једно од значења речи ислам, која потиче од троконсонантског корена s-l-m, је и „онај који слуша,“ и „који слушањем учи.“ И не само монотеистичке религије, хришћанство, јудаизам, ислам, будизам, већ и политеистичке, дуалистичке, анимистичке, све оне говоре, на мање или више експлицитан начин о немерљивој важности ове духовне науке.

Проблем са нашом савременом западном цивилизацијом је што се одрекла ове древне духовне дисциплине. А одрекла се зато што њен циљ никада није био живот у хармонији са Природом и са Богом. Напротив, прву је видела као „маћеху“, а другог је гледала као „тиранина“ којег се треба по кратком и хитном поступку решити. Није да их није поштовала, цени она моћ, и сама тежи апсолутној моћи, него их једноставно није за-волела. Ближа јој је била духовна охолост, супериорност над немуштим и ненемуштим бићима, неголи живот у хармонији са било ким који би јој се нашао на њеном путу „прогреса“ и „слободе“, а заправо, апсолутне власти. Таква је „природа“ ове наше западне цивилизације. Није ни чудо што је древну дисциплину слушања започела да сматра реликтом прошлости, слепим цревом које атавистички егзистира у модерном свету и кочницом сопственог несметаног развоја. Проблем утолико алармантнији, зато што западна цивилизација више није само „западна“. Постала је она одавно – глобална, универзална. Данас је она општи, светски тренд, главна филозофија и доминантан начин живота савременог човека. Нема више народа у свету коме није успешно пренет „дар који се не одбија.“ Било је и пуно „Сејсејса“ од оног првог који је прокоцкао „Острво са много брда“ (Manhatten – Manna–hata). Чак и они који су дуго одолевали почињу већ да размишљају како би било добро да и они некоме пренесу свој „дар.“

*****

Човек је по библијском предању створен да влада као краљ, али не силом и не напречац. Постоји поредак у томе. Ако човек садржи у себи „три царства“: анимално, вегетативно и анорганско, онда он и јесте својеврсна круна стварања. Јер да није тако, онда би и анимално и вегетативно и анорганско царство садржавале у себи оно што чини човека човеком – људскост! А то није случај! Напротив, човек садржи у себи три царства, али она не садрже његово; ни појединачно, ни укупно, једном речи – никако! Као што анорганско не садржи у себи вегетативно (иначе би минерал био биљка), већ је обрнуто; као што и вегетативно не садржи у себи анимално (иначе би биљка била животиња), већ је обрнуто; као што и анимално не садржи у себи хумано (иначе би животиња била човек), већ је обрнуто. Постоји поредак и у томе. А поредак се очитује у преклапању и степенастом усложњавању различитик природа (царстава) које се хијерархијски и узлазном линијом пењу од атома и минерала, преко вегетативног и анималног царства све до хуманог; и, аналогно томе, од царства  хуманог степенасто спуштају, поједностављују, све до царства анорганског, до минерала и атома. Постоји поредак у свему створеном, па и у томе. Друго име за поредак је – логос. Од логоса је и настала научна дисциплина која се код Аристотела звала аналитика, а тек после њега и знатно касније – логика. Поједини научници, нарочито теоретичари еволуционизма, требало је пажљивије да прате предавања из логике, симболичне или модалне, свеједно. Иначе им се не би догодио пропуст да замене у својим разматрањима ужи појам са ширим. Логика је та која каже да шири, виши, универзални појам садржи у себи нижи, ужи и партикуларни, а не обрнуто. Иста наука каже да ни обичне камене степенице и примитивни гвоздени ланци не настају случајно, а камоли сложене структуре типа RNK и DNK ланаца живота. Логика је наука, врста „атоналног људског језика,“ баш као и математика, само што она прва оперира са појмовима, а ова друга, са математичким симболима. И једна и друга су произашле из људског ума, језика – логоса.

Насупрот логосу је некада био мит, који је произашао из људског срца, из његовог поетског бића. Но и логосу и миту је циљ била истина, а не лаж. И мит је саопштавао истину бића, само на други начин – више кроз тон, него кроз реч. Философија је и настала када је човеку почео да слаби „слух“ за истину коју му је дошаптавао мит. Зато се окренуо речима, а заборавио и запустио њихов тон. Резултат је био заборав битног, јер мит не значи само прича, већ и сећање. Зато је и „откривен“ логос нама, људима на „Западу“, да бисмо се сада кроз аналитику и логику „присећали“ оног важног, суштинског, битног. Стари сенилни човек који почиње да заборавља предмете и лица, може једино путем логике да закључује где је „оставио“ ствари и како да се „присећа“ лица. У време Аристотела логика је још увек била скромна, духовно непретенциозна дисциплина, један од органа људског мишљења. Тако је било и током дуге историје западне филозофије и науке, све до ренесансе и новог века, када смо с овим „даром у рукама“ почели да замишљамо себе у улози спаситеља човечанства. Стога није био проблем само у научницима који су „дремљиво пратили предавања из логике,“ већ и у њиховим предавачима, филозофима. Требало је и они да се више концентришу на тон сопственог излагања, а не само на сопствене речи. Да јесу, не би им се догодило да „језик прогласе границом сопственог и васколиког света,“ а да све ван њега прогласе сумњивим и непостојећим, да поверују у то и још и нас да саветују како би нам било  боље да „ћутимо о ономе што не можемо да говоримо“ (Л. Витгенштајн).

Ћути само онај који зна Велику Тајну, а ми смо далеко од ње светлосним годинама – још се и све убрзаније удаљавамо од ње. И мит и логос су настали из ума и срца човечјег, од језика људског, а језик људски је настао од анорганског, вегетативног и анималног царства, као кулминација и крешчендо тоналног језика који је доживео своје савршенство у анималном царству. Људски језик се одвојио и тиме трансцендирао човека од три претходна еволутивна степена у један посебан, људски свет, који није довршен, а камоли савршен; напротив, он је све време у „изградњи“. То значи да само од нас зависи како ћемо га обликовати и у ком смеру ћемо га „довршавати“. Нама је дата пуна креативна и морална слобода да одлучујемо. Три претходна царства немају ту слободу, немају ту могућност да обликују сопствени свет, али зато немају ни такву одговорност. У томе лежи величина, али и опасност дара који поседујемо. Опасност, утолика већа по нас уколико се будемо више удаљавали од извора одакле је потекао и логос и мит и језик и све створено – од пратона. Јер оно што сва четири царства, све четири природе спаја као једно јединствено тело живота је онај мистични, стваралачки и први – пратон Творца који невидљивим концем непрестано плете нит свеукупног живота и васколике стварности.

Проблем човека је комуникација са овом нити, која је скривена иза „седам гора“ и најмање „три царства.“ „Седам гора“ су седам људских чула: вида, мириса, додира, укуса, времена, слуха и равнотеже (пет базичних и два изведена: чуло времена и чуло равнотеже – из слуха). Три царства су: анимално, вегетативно и анорганско. Да би основао човек своје хумано царство (четврто и еволуцијски последње), да би остварио своју људску, „краљевску“ природу, он мора да научи да слуша, да ослушкује, да прати и усклађује своју мисао и реч са тоном стваралачке нити Творца и то кроз „седам гора“ и „три царства.“ То је нит водиља, кључна веза, директна конекција са „записаним програмом“ људске самореализације.

Људска чула јесу својеврсни прозори комуникације човека са спољашним светом, али и одређена препрека тону који долази „са другог света“ (заправо, првог). Препрека пак постају оног тренутка када започнемо да развијамо чула искључиво споља уз помоћ технике и људске технологије, увећавајући капацитет ока сочивом телескопа и микроскопа; или слуха, слушним апаратом, ехо сонаром итд., а притом потпуно заборављајући на развој нашег унутрашњег ока, слуха итд.

Силогизам је врло једноставан: уколико паралелно не развијамо и не повећавамо капацитет ових природно датих органа изнутра, кроз срце и ум, душу и дух, онда онај наш храбри и амбициозни „витез“ неће моћи да пређе ни једну једину „гору,“ ни једно једино „царство“, а камоли „седам гора“ и „три царства.“ Биће он слеп и глув за оно најважније зашта је и кренуо у мисију, и неће му у томе помоћи ниједан савремени „GPS систем,“ ниједан сонар, или ехо-локатор. Ако још очекујемо од њега да дође на крају до сопственог царства и то тријумфално, не би ли „дуго, дуго владао“ – начекаћемо се! Та прича имаће срећан почетак, али крај неће бити такав. Силогизам је једноставан, лак, али су консеквенце сложене и тешке.

Но није проблем у самим предметима, у помагалима, инструментима, нити у људској техници, у технологији, проблем је у нашој окренутости – споља! Онај пак који је окренут искључиво споља треба да зна да ниједну суштинску комуникацију не сме да заснива на принципу – споља, већ искључиво на принципу – изнутра! Ако то не спозна на време, онда ће искуство, најчешће, непријатно, да га „отвори“ за ту истину. И овај силогизам није комликован и сложен: када било коју комуникацију, пријатељску, брачну, родитељску, фамилијарну, народну, међународну, сведемо на оно – споља, везе постају лабаве, климаве, полако вену, онако старачки, или у једном тренутку пуцају уз прасак – само не онај стваралачки. Постоји поредак у свему, па и у томе.

Хераклит је мислио на тај „поредак“ када је истакао и претпоставио logos над mithos-oм. Код њега реч логос није значила само реч, превртљива или истинита, свеједно, није значила само ни ratio, ни логика, већ пре свега унутрашњи ред, космички поредак, скривени смисао, тајни програм постојања. У томе је била непроцењива вредност Хераклитовог открића логоса. Управо због тог открића логоса он се и одрекао базичне семантике мита. Мит је њему био све насупрот логосу, мутан, таман, нејасан, конфузан поредак космоса, где богови и полубогови, хероји и људи чине незамисливе ствари: убиства, зверства, прељубе, вероломства – оно што пристојан, господствен и филозофски настројен ум не може ни да замисли, а камоли да чини. Античка филозофија није настала из мита, како се уобичајено сматра, већ из радикалног окретања, одвајања и одрицања од мита. И није био Хераклит једини у том заокрету, Ксенофон, Парменид, Зенон, такође су говорили у истом духу и готово истим тоном. Хераклит је био јединствен и посебан у нечему другом – у открићу нове семантике логоса. То није спорно, но оно што је заиста спорно, па чак и интригантно, је питање да ли је био свестан последица свог открића!?

О научнику, нобеловцу, Алберту Ајнштајну знамо да се горко покајао што му је теоријско откриће о енергији простору и времену омогућило да постане несуђени „отац атомске бомбе.“  Наравно, дубоко се кајао и горко плакао зато што је имао (не)прилику да види производ његовог ума у облику „дара који се не одбија,“ као А-бомбу, са шифрованим именом „Fat man“ (дебели човек) који је био послат чак на далеком Истоку, изнад „Земље излазећег сунца,“ (Јапана) и испоручен као „поклон“ са „неба“ за становнике Нагасакија и Хирошиме.

Хераклит није био те „среће.“ А ипак да ли му је промакло сазнање о проблему који је нехотице отворио? Да ли је знао да када се у неком појму започне са наглашавањем значења реда, поретка, смисла, да ће сенка која ће их  надаље пратити увек бити: неред, хаос и бесмисао!?

Када се пажљивије загледамо у тон његових речи видећемо да је цела његова филозофија била разрада управо те напомене у једном, не случајно, chiaroscuro тону: ватра-вода, топло-хладно, црно-бело, смртно-вечно, лажно-истинито итд. Па ипак, западни човек је унео логос у свој живот без дубљег разумевања тог тона, не знајући да логос има две стране: мрачну и светлу; и два пола: позитивни и негативни! Открио је Хераклит западном човеку врло важну ствар, моћан лек против заборава битног, али тај исти човек, ловац по природи, употребио је божански логос на један крајње очекиван, тако људски начин, као оружје које ће носити са собом куда год стигне, кад год устреба и, по правилу, увек као – „дар који се не одбија.“

Проблем човека је комуникација са оном нити, која је скривена иза „седам гора“ и најмање „три царства“ и која их спаја као једно јединствено тело живота кроз онај мистични, стваралачки и први – пратон Творца. То је проблем човека – уопште, са Запада или Истока, свеједно. Вероватно онај са „Запада“ хоће чак и ову нит да употреби као оружје не би ли наставио и даље са праксом „даровања“, али то не значи да је онај са „Истока“ имун на једно такво искушење. Појавили би се и становници „Земље излазећег сунца“ (Јапана) са својим „Дебелим човеком“ (А-бомбом) изнад „Земље залазећег сунца“ (САД), да и они пошаљу свој „дар са неба који се не одбија“, само што нису располагали таквим „даром“. Зато и они „први“ данас бране овим „другима“ да и они постану „дародавци“. Знају добро каква је људска природа. Уосталом, ко би уопште одолео, ионако је реч о болести људској, а не о здравом стању.

Појединац, мале духовне заједнице, могу донекле да раде на случају самоисцелења – народи, културе, цивилизације – не! Као велики, сложени организми, налик трима царствима у природи, спутани су величином и степеном сложености, и то по принципу, што већа сложеност, то већи степен заборава. Овим „организмима“ треба снажан подстицај изнутра и споља да би били покренути у правцу самоисцелења. Зато су и добијали током дуге историје бројне подстицаје и снажне духовне импулсе. Дуг је списак надахнутих божанских људи, пророка, мистика, филозофа, који су вршили ову мисију, како у монотеистичким, тако и у политеистичким друштвима и цивилизацијама. Симптоматично је то што све цивилизације ван индоевропског простора немају велике пророке, надахнуте осниваче великих религиозних учења, немају славне филозофе и мистичаре. Имају они своје врачеве, шамане, велике беседнике и дубоке практичне филозофе, имају и божански надахнуте људе, али не тог формата и значаја да утичу на душе и умове милиона људи.

Па ипак, питање је да ли је њихова појава на овим нашим просторима била наша привилегија, последица наше „изабраности,“ наше снаге и величине, или је то можда био само симптом величине и снаге наше болести!? Симтоматичне су оне Христове речи у којима каже да није дошао због здравих, већ због болесних. Ако судимо по начину на који смо реаговали на ове необичне лекаре духа, филозофе, Богом надахнуте људе, пророке, песнике и мистике; ако судимо по томе како смо неке од њих „дочекали,“ или како смо „искористили“ њихове речи, мисли, дела, онда пре ће бити реч о оном другом – симптом тешке и хроничне болести!

Дошли су очигледно са некаквим циљем, намером, мисијом, да излече оно што је било поцепано и раздвојено; да исцеле разједињено биће човека. Најпре су препознали себе у тој мисији, пророка, сина Божјег, филозофа, песника, мистика, а затим и остали. Не улазећи у све поједине и различите облике ових вокација, у начелу свако је најпре препознавао и легитимисао себе и своју мисију, а затим је сваког препознавала и легитимисала средина и време. Но без обзира на све индивидулне и културне разлике између њих, њихова мисија може да се схвати и као једна, ванвремена, универзална и свевремена порука, која би приближно гласила овако:

*****

Човек има посебно место у хијерахији створених бића. Он је не случајно постављен на самом врху пирамиде живота. Но да би основао своје „царство“ у себи и споља, да би остварио своју људску, вишу, „краљевску“ природу додељену од Неба, Природе, Бога, мора прво да научи да савлада своју нижу, „некраљевску“ природу. Није то она анимална, још мање вегетативна и анорганска, већ је то она наша  „људска природа“ која зачас склизне испод анималног, па и сваког другог нивоа. Рат, глад, болест, немоћ, завист, мржња, неправда, само су окидачи који покрену ову „природу“ унутар нас.

Она митска „змија“ која се тајно увукла у Еденском врту да наговори наше архетипске прародитеље Адама и Еву да пробају плодове са Дрвета познања добра и зла, била је глас управо ове наше ниже људске „природе“, која тражи и сама да се оспољи, реализује и материјализује. Није овде реч о стварној змији, поскоку, шарки, питону, већ о симболу једне трансцендентне природе која има своју психолошку и онтолошку реалност. Баш као што је и забрана Бога да кушамо плодове са дрвета познања добра и зла била глас оне наше више, краљевске и божанске природе која такође има своју психолошку и онтолошку реалност.

Можда се „логика“ у овој причи савременом „уву“ чини чудном, бизарном, наивном, па и алогичном, али овде је реч о кључном егзистенцијалном проблему људске врсте – то је прича о паду човека, заправо о разлозима који су га довели до пада, само што је она испричана језиком мита а не научне или филозофске расправе.

Два су разлога, поручује нам овај мит, за ово „склизнуће“ и „пад.“ Прво, зато што човек у начелу слабо познаје себе. Одавно је он примио поруку: „Упознај самог себе“ (Γνώθι σεαυτόν), али до дана данашњег није научио и још увек не зна како то да чини. Друго, зато што је по природи крхко, слабо, ефемерно и смртно биће које је изнутра дубоко свесно тога. Човеку је дата могућност да прихвати или да одбије да живи по том дубоком сазнању срца и ума. Како буде изабрао такве ће бити и последице избора. Две су могућности: када неко прихвати изнутра да живи и споља да дела по том сазнању – постане и сам осећајан, саосећајан, мудар и емпатичан, па и симпатичан, као личност, појединац, а у оним ширим оквирима, као народ, као култура, постане цивилизованији, и то у оном истинском, изворном смислу те речи: хуманији. Он је тиме већ остварио царство, само што ту нема оног нашег „напретка“ – споља! Заправо, његова техника и технологија је она иста из каменог, из бронзаног и из гвозденог доба. Овакав човек пеца рибу на обали мора да би прехранио себе и своју породицу, али не само због преживљавања, већ и због чистог уживања у пецању, лову, јер је по природи ловац. Свестан је он да свако истинско задовољство долази као резултат реализације сопствене природе, оног унутрашњег начела, програма, или логоса који је уграђен у њему самом.  Зато му и не пада на памет да треба да осмисли бољи штап за пецање, па већи, бржи и бољи кану, па да се отисне на пучину, улови све што плива, плови, лети, да заради довољно новца и плати неког другог да ради овај мучан посао који му је у почетку и носио неко задовољство, е да би на крају дошао на ону исту обалу као оронули старац пецајући ону прву рибу. Не пада овом човеку на памет да то ради, јер је он већ у Царству – у свом Еденском врту: смртан, али спокојан; више гладан него сит, али задовољан. А како и не би, он је у миру са собом, са другима, са животињама, са биљкама, са каменом и рибом у потоку, баш као што је у миру и са Богом, који дође повремено у врту, прошета онако необавезно, пријатељски, да га обиђе, да види да ли је добро, да пита да ли му нешто треба, а затим се у миру разиђу и свако оде својим путем.

Но прича о протеривању човека из Раја, мит о Еденском врту, не припада „сећању“ овог човека. Овај mithos (сећање) припада другој култури, другој цивилизацији, тачније, припада човеку који је изабрао да „спозна“ добро и зло и то директно са Дрвета познања. Ова прича је повезана са нама, са човеком који је изабрао ону другу могућност да избегне да живи по дубоком сазнању срца и ума који му кажу да је он крхко, слабо, ефемерно и смртно биће, али не и мање достојанствено или мање вредно. А када неко не „послуша“ унутрашњи глас, онда му она „некраљевска“ природа „шапуће на уво“ своје „генијалне помисли“ које аутоматски породе у човечјем срцу сасвим супротна осећања: свемоћи, егзалтираности и величине, стварајући једну противречну, опасну црно-белу, конфузну слику о њему самом, о другима, о свету, о стварности, и, коначно, о циљу. И већ у следећем тренутку, по принципу – срце снива а ум оствари – крене човек у остваравање свог царства среће, радости, лепоте, не упознавши ни правог себе, ни друге, ни сопствену тамну и нижу природу, ни ону вишу и краљевску природу, са потпуно нејасном представом о царству ка којем се упутио, не знајући одакле је дошао, зашто је ту где се нашао и куда треба да иде. Нит је прекинута, комуникација је онемогућена, рођено је једно ново – оспољено биће. Све остало је историја, свима нам добро позната.

Када човек прекине комуникацију са оном надинтелигентном струном која невидљивим концем непрестано плете нит свеукупног живота и васколике стварности у једно јединствено тело живота, онда почиње сама основа пирамиде да се тресе и дрма, а цела „конструкција“ је у опасности да се сруши и падне на оно прво, елементарно, анорганско ниво, одакле је и све почело. Сви проблеми човека долазе као последица незњања, воље за моћи, духовне охолости  (ὓβρις – hybris), која је најтежи  облик заборава битног и – недостатка истинске комуникације!

Циљ људског говора је комуникација. Она се остварује кроз реч и тон. Људски ум разуме и прати реч – људско срце следи и разуме тон. Они су различити, али комплементарни и у принципу неодвојиви. Када се ипак неприродно одвоје – на ratio и emotio – принцип о неодвојивости, комплементарности и хармоничности је нарушен, пирамида живота је у опасности, велико тело живота реагује – алармира нас и споља и изнутра. То што смо упркос свему кренули путем ума и речи људске, не случајно постаје проблем и нама самима и свету у целини. Јер речи су заиста важне, то никада није било спорно, само је много важнији тон који их прати – ослушнимо Га!

*****

Почнимо од речног камена, испричаће нам историју свих вода, ветрова, облака, сунчевих припека и месечевих зрака који су га обликовали. Када добро запамтимо његов тон, додирнимо древни храст, бор, јелу, затим ослушнимо рику јелена и дивљи зов вука, видећемо да је онај први тон исти али богатији за једно ново сазнање, спознаћемо да ту пулсира  живот у једном другом повишеном тоналитету. Но можемо да кренемо и обрнутим редом – бешумним звуком компјутера на коме и сада радимо, тихим предењем мотора аутомобила којим се возимо, тамним брујањем великог града из његове непосредне близини док га полако напуштамо пењући са на првом брду. Свакако, много је лакше да се усредсредимо на звук првог тона када се нађемо на моћном планинском снежном врху који је окупан светлошћу сунца, али није немогуће да га чујемо и у нашем људском, артифицијелном свету, који полако постаје све више део целе природе, а не само екумене савременог човека.

Није поента у томе да обезвредимо, понизимо и уништимо наш савремени свет технологије и технике. Није овде реч о некаквим „чартистичким“ и „лудистичким“ побудама и импулсима којима желимо да се вратимо „старом стању“ када је „све било у најбољем реду“. Нити то можемо, нити то треба да радимо, нити треба да нам то буде циљ. Повратка на старом нема, нити је то могуће, нити је пожељно. Циљ је да ослушнемо тишину и док смо окружени највећом буком, била она артифицијелна, вештачка или природна. Да искусимо вредност тишине, која није просто одсуство звука, већ прва претпоставка која нас води до оног првог тона којим је и био створен овај свет. Тишина, којој тежимо, није празнина, није глас оног – ништа, nihil, non, напротив, она је пунина и глас првог стваралачког – Да!

Можемо ми да да се сневеселимо што нам је свет који стварамо и поред свих наших добрих намера, жеља и напора и даље пун несреће, болести, смрти, зла; можемо чак и да се наљутимо на самог Творца као мала увређена деца што није створио неки бољи свет, кад је већ био свемоћан и сведобар; можемо, свакако, имамо и слободу и право да чинимо то, само што нећемо тиме да погодимо циљ, сврху за коју смо и створени – да научимо да владамо собом и васколиким светом као добри и праведни „краљеви“, а не као тирани и вандали којима је људскост на последњем месту.

Можемо ми и да се наљутимо на великог Диригента који нас опомиње и кињи својим бизарним и несхватљивим захтевима, а понекад и хировито избацује неког музичара са сцене само зато што није могао да се усредсреди на прави тон који углавном чује само Он, али треба имати на уму да је Његов циљ одувек био да реализује велику космичку симфонију сфера кроз све створене „инструменте.“ А тон који само велики Диригент чује је онај први тон којим је и створен овај свет. Ослушнимо Га! – и видећемо да је Он благ и човекољубив. Можда и ми тиме постанемо благи и човекољубиви, само не на речима, већ … тоном!

Објављено у:

Реч и тон /  Бранко Горгиев (2015.) / Бдење, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину / COBISS – ID !105059852 / UDK 82 (497.11) / ISSN  1451 – 3218 / Сврљиг, број 45 / 46, година XIII, јул-децембар, 2015, стр. 124-147.