Поука малене “rana sylvatica”

Човек може да задржи дах, у просеку, минут, до минут ипо. Ретки су они који успеју да зауставе дах на 5, 6, или више од 10 минута (тренутни рекорд је 11 м. и 36 с.), притом ронећи нешто мало изнад двеста метара у дубину (214 м.). За разлику од људи, китови могу да зароне и дубље, преко 3000 метара, и неупоредиво дуже, до 120 минута. Наравно, не баш сви китови, већ само једна врста, тзв. уљешуре, зубани, спермокитови, лат. physеter catоdon или physеter macrocephalus. И не баш све уљешуре, већ само најјачи и најспособнији примерци ове врсте. Први су шампиони међу људима, други, међу сисарима уопште. Па ипак, ни човек, ни кит, не могу једну ствар – да зауставе срце. Не само сисари, mamaliae, већ сва жива бића, копнена или морска, свеједно. Јасно је и зашто – стане ли срце једном, онда је врло тешко покренути га. Цена заустављеног срца је смрт целог тела, живог бића уопште. Не случајно је срце, као и крв и дах, постало метафора самог живота, у свим културама. И много више… Оно је одувек било симбол храбрости, одлучности, воље, колико и доброте, људскости, космичке емпатије. Није срце само орган тела, обичан мишић, физиолошка пумпа животног крвотока, већ и орган сÆме душе. Зато се и каже за човека који је постао монструм, или нечовек, да нема срца. Иначе, далеко опасније стање по живот људи, него остати без мозга. Јер ко остане без мозга, њега жале људи – ко остане без срца, њега се клоне људи. Коме стане оно физичко срце, можда се и некако поврати у свет живих – коме стане оно друго, нефизичко срце, ниједна реанимација му неће помоћи. Све истинске уметности, све велике културе, све значајне религије раде управо на овом проблему, на спасењу оног другог, метафизичког срца, у преводу: на реанимацији душе човека. Зато су хришћански монаси, тзв. исихасти, тежили да сместе ум свој у срце своје, да премосте јаз између осећања и мишљења (emotio и ratio),  душе и духа, физичког и метафизичког, речју, да постану богови по благодети. Но предуслов је био да достигну тзв. puritas cordis, тј. да очисте срце своје од сваке греховне страсти, сматрајући га центром сваког замисливог живота: физичког, душевног и духовног.

И етимологија ове речи у неку руку потврђује речено. Тако у словенским језицима реч срце долази од деминутива *серд-це (на –ће, као у речи сунце) тј. средишта, језгра. Њен први део *серд, сродан је са индоевропским кореном *kerd, који се налази у гр. κήρ; καρδία; у лат. сor, ген. сordis; у јерм. sirt;  свуда са истим значењем: срце. Корен *срд, који је само нижи превојни степен од *серд, такође потврђује да је реч срце значило: централни телесни орган. И не само телесни, већ и централни чувствени, чулни и спиритуални орган. Бројне изведенице, рецимо, срџба, срчаност, срдачан, усрдан, свесрдан, милосрдан итд., показују да је срце схватано као средиште, као језгро соматског, сензуалног, емотивног и спиритуалног живота. Другим речима, ништа значајније, ништа важније, ништа елементарније од људског срца! Оно пак што је базично, елементарно, по природи ствари не зна за компромисе, оно функционише по принципу – или јесте, или није. Налик коцкару који оставља последњу пару, не марећи за последице, тако се и срце клади на све или ништа. Порука је јасна: треба бити прилично обазрив када приступамо срцу – својем или туђем. Стога, можемо га с времена на време храбрити, загревати, смиривати, тешити, кротити, умиривати, но не и заустављати; треба га повремено и хладити, али не и залеђивати. Ни у пренесеном ни у дословном смислу. Опасно је играти се туђим и својим срцем, јер је оно средиште, језгро самог живота. Ко може да контролише његове импулсе, његов ритам, тај је у стању да контролише сам живот. Ко контролише сам живот, тај има моћ да контролише и саму смрт. Да ли је потребно рећи да онај ко уме да контролише живот и смрт стоји изнад свих живих бића, речју, да је он божанство, а не смртни човек?

По црквеном предању, Јеврејин Исус, из царског рода Давидова, постао је Христос (Помазани), Месија (хебр. מָשִׁיחַ mašijah) и Сотер (Спаситељ) рода људског, оног тренутка када је васкрснуо из света мртвих, када је, како се пева у црквеној  песми, смрћу смрт победио. Како је победио смрт, не знамо. Они који су поверовали у овај чин, постали су верници, хришћани. Ко је постао верник, тај се више не бави питањем – како. Они који нису поверовали, извесно, нису постали хришћани, али се и они не баве овим питањем. Не баве се, јер сматрају да се васкрсење није ни догодило. Не само због тога што не верују у натприродне узроке, већ и зато што сматрају да ни природа не даје ни један пример, ни један изузетак од закона смрти. Како вели Аристотел: сви људи су смртни, Сократ је човек, Сократ је смртан. Логика смрти је неумољива, сваки живот се завршава смрћу. И не само човек, па био он Сократ, Платон, или Аристотел, свеједно, већ и свако живо биће. Ко једном умре, нема му повратка. Природа сазданих ствари, живих бића, неумољива је – живот се плаћа валутом смрти. Бог, као и његова творба, човек, зна за милост, чини изузетке, тако бар сматрају верници, али природа – не! Па ипак, да ли је баш тако? Не одступа ли понекад и природа од сопствених неумољивих правила и закона?

Бога смо очигледно прогнали из наших живота. Не познајемо га и, што је још забрињавајуће, као да све мање имамо жељу да га упознамо. Не само из неких уских верских разлога, забрињавајуће је зато што тиме одбацујемо највећу тајну живота – тајну бесмртности! И то не неку тамо тајну, споља, невезану за нас, за нашу судбину, него баш ону велику Тајну, која пребива унутар нас, не само у нашем телу, већ и у нашој души – срцу, и у нашем духу – даху. Чудесни ДНК запис тела, није последња реч ове Тајне, он је само врх леденог брега. У међувремену смо одбацили и појмове као што су душа и дух, везали се за тело, материју, физиологију, окренули се искључиво Природи, сматрајући је мање захтевном, па чак и ближом нашем уму. Но да ли је довољно познајемо? Не крије ли и Природа, налик Њеном Творцу кога смо прогнали из света тзв. озбиљне науке, некакве своје чудесне тајне? Не шаље ли и Природа некакве добре вести?

Завиримо за тренутак у живот једног малог, наизглед свима познатог, а ипак толико мистериозног бића. Реч је о rana sylvatica, маленој шумској жаби, која живи на Аљасци, у Канади, на великим језерима у Северној Америци. Иначе једина врста жабе која живи у Арктичком појасу. Сама чињеница да ово малено биће (између 5 и 7 цм.) пребива у једном тако суровом окружењу, довољна је да побуди интерес, па чак и да алармира наше интелектуалне капацитете у потпуности. Одакле уопште овај водоземац на овим леденим просторима и, што је далеко важније, како он опстаје на температурама које се спуштају и ниже од -30 ˚Ц, и то у периоду од неколико месеци?! Ако је водоземцима, како им само име каже, природно окружење земља и вода, која мрзне већ на 0˚Ц, онда се поставља питање: како уопште опстају? Одговор је наизглед једноставан: хибернацијом! Захваљујући јединственом изуму да сопствено тело замрзну у току дугих зимских месеци, ове малене жабице заузимају несумњиво прво место на листи преживљавања свих сложених органских живих бића. На листи оних других, тзв. простих организама, налазе се одређене бактерије, алге, вируси, archeae, гљивице, микроби, који успевају да преживе и на нижим температурама, и у суровијим условима, него rana syilvatica. Такав је рецимо микроб рlanococus halocryophilus, који расте и на -15 ˚Ц, а метаболички је активан чак и на -25˚Ц. Но микроб није сложено биће, нема он срце. У томе се сви слажу. Стога, истински шампион опстанка међу свим сложеним живим бићима је rana sylvatica!

И нису то празне речи. Медведи рецимо имају способност да упадну у тзв. зимски сан. Они стишавају физиолошке процесе у свом телу на минимум, но њихово срце, мада успорено, и даље ради, баш као и њихов дах. Метаболички процеси у њиховом телу јесу успорени, смањени, али и даље постоје. Ватра живота у њима се никада не прекида, она и даље тиња. Штавише, одређене врсте крокодила, змија, гмизаваца, анаконде, змијски цареви, такође имају способност да преживе месецима без хране, воде, да доведу сопствено тело у својеврсни “зимски сан”, или у благу хибернацију, налик животињама које живе на северу, у хладном поларном појасу, али оне и даље дишу, њихово срце и даље куца. Такозвана ватра живота, мада је реч о хладнокрвним животињама, и даље тиња. Континуитет живота се никада, ни у једном тренутку не прекида, нити доводи у питање. Једини изузетак од овог правила јесте rana sylvatica, малена жабица од неколико центиметара, која успева да замрзне своје тело у потпуности, и то не на неколико сати, већ недељама и месецима, све до првих сунчаних зрака у пролеће. У међувремену, жабица не само што престане да дише – прво чудо, већ и њено срце у потпуности стане, штавише, оно замрзне – друго чудо. Континуитет живота на физичком и физиолошком плану не само што је прекинут, данима, месецима, већ је и темељно доведен у питање. Малена rana sylvatica не само што доводи у питање велики принцип живота, већ се чини да га и дословно руши. Или је можда сасвим супротно, да га једино она потврђује, а да су све остале врсте подбациле на том плану, јер овде побеђује живот, а не смрт. Споран је можда начин на који то она успева, у неку руку и парадоксалан, борећи се против смрти смрћу, али не и сам принцип живота. У сваком случају она је заиста јединствен пример међу свим живим бићима, сложеним или простим, свеједно. Ко би очекивао од тако маленог створења да преузме тако велики, тако ризичан подухват да обмане и надигра саму смрт. И што је још занимљивије – да успе у томе!

А да је подухват ризичан, у то нема сумње, јер не успеју баш све жабице с првим сунчевим зрацима да распламсају искру живота у свом телу. Хтеле би оне да удахну нови животни дах и придруже се хору жаба који с пролећа пева вечну песму животу, но понекад крене нешто наопако и изгубе битку. Једном залеђено срце, није лако одледити. Тежак је то подухват, врло често са неизвесним исходом. Једном угашену ватру тешко је изнова разгорети. Не помаже ту никакво џарање по пепелу, не помаже никакво дување по црним угарцима одавно залеђеног згаришта живота. Овде се тражи једна нова, врло снажна искра, моћна као муња, не би ли сукнула ватра живота. Зато и не успеју све. Понекад су варнице слабе, недовољно снажне да истопе залеђени дах и укочено срце. Уосталом и од сваке варнице не плане увек ватра. Па ипак, упркос свему, већи број њих успе у науму да превари саму смрт. И то не једном, већ више пута. И не само у току једне зиме, већ годинама, деценијама. Како? Не знамо!

Научна истраживања показују да ова бића умеју да произведу тзв. криопротектин, супстанцу налик антифризу (на бази гликозе) која снижава температуру мржњења ткива и штити нежне ћелије тела од сушења и разарања, када вода у њима започне да мења специфично стање и да се претвара у лед. Кажу, трик је у питању. Као да је реч о некакавом мађионичару, а не о жаби. У неку руку можда су и у праву. Ко да поверује у једно такво чудо. У једном тренутку човек држи нешто налик камену, додирује прстима некакав замрзнути завежљај меса, а већ у другом, хоп! – поскочи живо биће из његових руку. Шта да помисли осим да је у питању трик, илузија, а не стварност. Ипак, триковима, цакама, јефтиним или скупим, свеједно, служе се мађионичари, илузионисти, у преводу: они који стварају привид стварности на основу превида гледаоца. Овде то извесно није случај. Нико ту није обманут. Ако и јесте неко преварен, онда је то смрт, а не човек. Зато је  овде права реч – чудо, а не трик, цака, хокус-покус, илузија. Има нешто јефтино у сваком трику, па и у оном најбољем, најскупљем. Трик зачуди, али сÆм није чудо. Једном када се разоткрије, његова тзв. магија нестане. За разлику од трика, чудо инспирише човека, наводи га на велика, неуобичајена дела. Инспирише га зато што извор чуда никада није у самом чуду, већ у Великој Тајни која стоји иза њега. Није поента чуда у његовом механизму, у начину на којем се нешто врши, у оном – како, већ у његовом – зашто, у његовој сврси, циљу. Овим чудом нам (Н)еко поручује нешто врло важно: нико се не мири са смрћу, чак ни најмања rana sylvatica!

И не само што се не мири, већ и, како видимо, ради на случају, и то врло озбиљно, врло предано, врло темељно, континуирано, упорно, никада не одустајући од циља, чак и по цени живота. Малена rana sylvatica има и храбрости и знања. Склони смо да подценимо друге врсте, а себе да издигнемо изнад осталих. Чак и када покушавамо да прогнамо Бога из нашег ума, из нашег живота, из нашег срца, не либимо се превише да преузмемо Његове атрибуте, ум, правду, славу, величину, доброту, силу, знање, мудрост, и припишемо их себи самима. Грабљива смо врста, предаторска, не само у физичком, емотивном, душевном, већ и у духовном, интелектуалном смислу. Ако то чинимо с Богом, чему ли да се надају остала жива бића? Мало нам је то што их ловимо и убијамо, због опстанка, али и спорта, забаве ради, него би радо да присвојимо и њихове вештине, њихово знање. Оне то не раде нама. Не важи овде обрнуто. Не проучава rana sylvatica врсту homo sapiens, већ је homo sapiens тај који проучава rana sylvatica. Не труди се она да открије, сазна и купи наше тајне, то радимо ми. А када купимо ове тајне, заправо када их украдемо и присвојимо, када се закитимо туђим перјем, онда кажемо збогом и самом зналцу тајне и самом аутору поруке. Захвалност нам никада није била ни прва ни најважнија врлина. Изнад сваке врлине одувек је била корист.

Да, треба човек да се служи и користи туђим знањем, зарад сопственог и општељудског благостања, али не охоло, не бахато. Сви смо позвани на велику гозбу живота али не понашамо се сви с истим поштовањем према домаћину. Треба мењати и природу, али пре свега ону нашу, људску, а не туђу, и то мењати је набоље. Чуда зато и постоје, да нас преобразе, да нас уздигну и приведу (Н)ечему и (Н)екоме вишем од нас. Чуда су Његов позив, на нама је да се одазовемо. Без обзира на то ко је био њихов гласник, велика Природа или малена rana sylvatica. И једна и друга нас позивају, и једна и друга нам шаљу некакву поруку. Наравно, није неважно да ли је пошиљалац поруке недокучиви и мистериозни Бог, величанствена Природа или малена rana sylvatica. Није неважно ни то да ли овде сÆм Бог делује кроз Природу, а Природа кроз rana sylvatica. Важна су то питања, филозофски, теолошки и научно релевантна, али далеко важније од свега је постојање сÆме поруке. Још важнији је одговор на оно – зашто. Лако ћемо за оно – како. Или се можда варамо?!

Човек је успео да сазна која је то хемијска супстанца у питању. Има он опрему за то, има специјализоване лабораторије, има знања, надарен је он умом. У то нема сумње. Но ипак нешто друго изазива сумњу, нешто друго баца сенку на пут којим смо кренули. Рецимо, да ли нас је замислила чињеница да малена rana sylvatica не само што не поседује ништа од поменутог, већ  је сÆмо њено тело постало жива лабораторија у којој врши сложена испитивања нових супстанци in vitro и прецизна мерења њихових односа in vivo – све са једним циљем – да постигне бесмртност. Да ли смо се запитали ко је од људи у стању да то изведе, да направи живу лабораторију од сопственог тела, да производи и убризгава непознате и нове супстанце, да ризикује и сопствени живот, а не само туђи, као што то углавном чини човек?! Иако смо потпуно неспособни да поновимо чудо које rana sylvatica изводи in vivo на сопственом телу, ми славимо и унапред проглашавамо себе шампионима на пољу знања. Промакне нам чињеница да она не жртвује друга бића зарад сопственог циља, него искључиво свој живот. А ипак, њен приступ је поштен, или је бар поштенији него онај људски. Има она чему да нас поучи, чак и када је сасвим обамрла, немушта, залеђена. Не само на научном, већ и на етичком плану. Није она мађионичар, илузиониста, не бави се она триковима и магијом, ми смо ти који се овим професијама и пословима бавимо. Ми смо пројектовали себе на овом маленом створењу, она се и не бави нама. Можда је дошло време да научимо да гледамо на ствари не споља, не с висока, из птичје перспективе, већ мало ниже, скромније, изнутра, из тзв. жабље перспективе?! Не ваља ни да је упоређујемо са мађионичарем, илузионистом, јер нам у том случају не гину непријатна питања, рецимо: где је онда и од кога је научила или купила овај трик? Од Природе? Од Бога? А да га није можда сама смислила? Па да ли то значи да она има ум? Па да ли то значи да је њен ум моћнији и креативнији од ума научника који је проучава? Незгодна питања… Није лако одговорити. Није лако јер ми не знамо ни тајну малене rana sylvatica, а камоли Природе или самог Творца. У погледу ових важних питања, и још важнијих Ентитета, ми баратамо претпоставкама, а не некакавим извесним, несумњивим, научним знањем. Треба бити скромнији. Ми не знамо ни шта је наша сопствена мисао, каква је њена природа, одакле она потиче, где се простире, где се завршава и да ли се уопште негде и завршава, а камоли да говоримо с извесношћу о предмету који она покушава да проникне, разуме, схвати. Мисао која мисли, разуме, која схвата саму себе, то је велика, божанска ствар. Тако је Аристотел дефинисао и самог Бога. Далеко смо ми од тога. Но не морамо тамо заувек и да останемо. Малена rana sylvatica нас позива да дубље промислимо и о самој природи мисли. Она нас тера да се запитамо да ли смо на добром путу и када истражујемо оно наше – како. Можда су питања која отвара непријатна, али су несумњиво важна, ако не и исцељујућа. Рецимо: ако је жаба сатима, данима, недељама и месецима била потпуно залеђена, где је онда пребивала мисао о поновном оживљењу? У ком делу тела? Може ли мисао, као и тело, да буде уопште залеђена? Да није можда и сама мисао изграђена од атома, неутрона, протона, фотона? Ако јесте, да ли то значи да мисао има некакво “тело”? Чудна би то била претпоставка. Ипак, материјалистички оријентисана наука као да полази од овакве претпоставке. Да ли смо на добром путу?! Наиме, ако је мисао искључиво телесна, физиолошка ствар, односно, ако је она само производ физолошких и неуролошких процеса у телу, онда би у тренутку гашења ових процеса требало да нестане и сама мисао. Но, она и даље постоји, опстаје упркос свему, иначе како би уопште и одакле кренуо просец реанимације, из ког командног центра, када су и центар и његов командант сасвим обамрли, безвољни, штавише залеђени?! Чудно је све то… Као да је мисао била у некаквом тајном дослуху са првим сунчевим зраком, као да је чекала на његов први миг па да запали искру живота и потера животну енергију кроз вене.

Мисао очигледно нема тело, она ствара тело. Мисао нема ни атоме, протоне, неутроне, фотоне, она ствара њих. Мисао нема живот, она ствара живот. Велика, стваралачка и животворна мисао ствара атоме, молекуле, тело, живот, космос, све видљиво и невидљиво, а не обрнуто. Наравно, не било која и било чија мисао, већ само она која мисли саму себе. Малена rana sylvatica покушава да докаже и демонстрира ову чињеницу, не  теоријски, већ својим животом, телом својим. Она има част да посредује у саопштавању ове поруке јер се изборила да постане сарадник Велике Тајне. Ретка су то бића. Ослушнимо их! Нечији крекет је понекад значајнији и мудрији од говора учених академика. Да ли добро читамо поруку коју нам саопштава rana sylvatica?

Објављено 2014. г.

Поука малене rana sylvatica / Бранко Горгиев / Бдење, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину / COBISS – ID !105059852 / UDK 82 (497.11) / ISSN  1451 – 3218 / Сврљиг, бр 41-42, год. XII, јул – децембар 2014., стр. 166-174.