Високи Дечани и Ђеравица у сенци Проклетија (κατάρα – katára), а ипак у светлости Благо(г)слова (ευλογία – evlogía)

Ако једну књигу не пожелиш да прочиташ двапут, онда није ни била вредна читања. Оно што важи за књиге, за уметничка дела уопште, важи и за места. Средњовековни манастир Високи Дечани, ремек-дело српске средњовековне архитектуре и православне уметности (у чему се готово сви слажу), смештен у живописној долини реке Дечанске Бистрице на Косову и Метохији, несумњиво припада таквим местима. Подигнут у XIV веку од стране краља Стефана Дечанског (лоза Немањића), представља највећу српску цркву средњег века (36 м у дужини и 30 м у висини, неуобичајено великих димензија за оно време, зато се и назива „Високим“) и једини је манастир на Косову под сталном физичком заштитом снага КФОР-а због своје угрожености. То отвара сијасет питања, логична и махом непријатна. Рецимо, ако албанско становништво, које већински окружује овај манастир, сматра да је он њихов, да је део њиховог културног наслеђа, а не српског, зашто онда неки екстремни припадници хоће уопште да га униште иако је он део културног наслеђа од универзалног значаја? Мада је познато да су га одређене албанске породице и личности штитиле, рецимо канвас, војвода Руста, што сведочи да су међуетнички односи одувек били сложенији од једноставних подела на “наше” и “њихове”. Или, ако је међународна заједница, тачније САД и НАТО земље, сматрала да неправду коју су чинили Срби над албанским становништвом треба да исправе тако што ће бомбардовати Србију и доделити Косово и Метохију већинском албанском становништву (док Срби на њега гледају као на своју историјску и духовну колевку, Албанци га сматрају својом исконском територијом за коју су се, како кажу, изборили у рату), зашто онда морају сада да чувају те исте светиње од оних истих, донедавно, толико обесправљених и угрожених људи?

Овај парадокс је дубоко укорењен у начину на који се историја, идентитет и топоними злоупотребљавају у геополитичке сврхе. Тацитов чувени принцип „sine ira et studio“ – без мржње и пристрасности (ни по бабу ни по стричевима, дакле, непристрасно) – постаје данас не само академски императив, већ морални компас у настојању да се разумеју слојеви прошлости који још увек обликују садашњост. Већ сама имена ових локалитета носе у себи дубоке слојеве историјског памћења. Дечани нису само име, већ одјек предака. Нагласио бих: у дословном смислу! Назив потиче од прасловенског *dědъ, што значи „деда“ или „предак“ – симбол искуства, мудрости и достојанства. Баш као и латинска реч, senex – старац, одакле потиче и најмоћнија институција Рима – Сенат – Senatus, а у Спарти – Герусија – Gerusia, од грчког γέρος – старац. Кроз фонетске промене карактеристичне за српски језик, где је дошло до палатализације и преласка Ђ у Ч, формиран је топоним који означава „место предака“ или „место Дедовића“, указујући на дубоку повезаност са родом и наслеђем, не само у биолошком, родовском, племенском, народном, већ и у највишем духовном смислу.

Слично томе, Ђеравица (2656 м надморске висине), други највиши врх Србије (у уставним границама – и други највиши врх у целом Проклетијском масиву, после Језерског врха, 2694 м), чије име данас неки тумаче као „ћелав“ (“Ћелавица”) или „огољен“, а неки као “Широк Врх”, што би одговарало алб. Мали и Ђер (Mali i Gjerë – од алб. Mali = планина, i Gjerë = широка/широки, одатле и “Ђер-авица”), много вероватније носи у себи монашку конотацију, односно, да његово име потиче од Калу-ђеровица. Наиме, суфикс –ица, који је карактеристичан за српскословенске и друге словенске језике за формирање топонима и хидронима, а не облик са албанским чланом i („и“) или другачијом структуром типичном за албанске сложенице, ослабљује аргумент чисто албанског порекла (Gjerë = широка/широки) и враћа нас на јачу позицију хипотезе о српскословенском пореклу, тачније од “Калуђер(ов)ица”.

Како је то још у XIX веку забележио руски дипломата и научник Иван Степанович Јастребов, право име врха је било Калуђеровица, скраћено у Ђеравица. Овај назив директно упућује на калуђере (од грчког καλόγερος – kalógeros, „добар старац“, тј. монах), који су обитавали у подножју, у манастиру Високи Дечани, који је био и граница манастирског метоха Алтим. То значи да је планина била „Планина монаха“ или „Стараца“ (гр. geros), симболизујући њихову изолованост, узвишеност и духовну борбу. Овај начин именовања планина по монасима није јединствен; довољно је поменути “Кешишдаг” (од 1925. г. “Улудаг” = Велика Планина) у Турској, близу некадашње славне Никеје, чије име дословно значи „Планина монаха“ (“Keşişdağ” – “Keşiş” = “монах”/ “dağ” = планина), јер је била препуна хришћанских манастира. Ова аналогија, као и присуство изразито словенског хидронима Бистрица у подножју (има исти суфикс –ица, као и Ђеравица, који је карактеристичан за српскословенске и друге словенске језике за формирање топонима, оронима и хидронима, док је сама основа речи настала од bystrъ – брз, бистар, чист; иначе изузетно чест назив за реке широм словенског света, укључујући и Србију, Босну, Хрватску, Бугарску, Македонију, Словачку, Чешку и Пољску), додатно учвршћује тезу о дубоко укорењеном словенском и хришћанском идентитету ових простора.

Кад пропаганда почне да обликује стварност прва страда истина

Но, ова ситуација није само локални проблем; она је симптом ширег тренда у међународним односима где се моћни наративи стварају и намећу, често игноришући историјске чињенице у служби геополитичких циљева. У том процесу, пропаганда великих сила, којој се придружују и локални актери, преобликује стварност.

Пример Џоа Бајдена (46. председника САД-а), некадашњег „јастреба“ и заговорника бомбардовања Србије, што је довело до великих људских патњи и масовног исељавања српског становништва са ових и других простора бивше СФРЈ, који је касније лично посетио манастир Високи Дечани (21. 5. 2009) и изразио забринутост за његов опстанак, говори много. Вероватно је био свестан хуманости монаха Дечана током рата, који су пружали уточиште свима, без обзира на веру и националност. Ипак, политички циљеви су тада превагнули над овом истином. То је била селективна перцепција, где су позитивни примери (попут деловања монаха) игнорисани или маргинализовани у корист унапред формираног наратива о “добрим” и “злим” народима. Ово указује на приоритет геополитичких интереса, који су, заједно са снажним лобирањем, имали предност над моралним императивима и пуним разумевањем хуманитарне ситуације на терену. Хуманост монаха је била „непожељна“ чињеница у наративу који је оправдавао војну акцију.

Његова каснија посета је била сусрет сурове политичке реалности са непоколебљивом духовном стварношћу. А духовна стварност, која има својство да необично дуго чека прави тренутак (kairos) да би се испољила у свом пуном светлосном распону, позваће сваког од нас, ако смо погрешили у нечему или огрешили о некога, да се „поспемо пепелом“ и да се суочимо са истином, кад-тад, било да је он владар света, космоса, галаксије или обичан човек.

За разлику од духовне, стварност коју ми живимо, без обзира на читав распон могућих доживљаја – од најлепших до најгорих – ипак има својство кварења и трулења. Налик органској материји од које смо саздани – и ова наша недуховна, често груба, прозаична политичка и толико људска стварност је такође само прах, зато се и у прах враћа. Једино они људи који су овај „органски прах“ сопствене стварности за живота успели да помешају са прахом Духа Светога, имају моћ да сведоче о Истини. Нетрулежне мошти многих светитеља широм хришћанског света, својим миомирисом подсећају људе управо на ову Истину, која није од овога света, и која једина има моћ да исцели не само болесно тело већ и располућену и разапету душу. Старословенска реч „мошти“, дословно значи – моћи. Једина моћ која није гадна, која не заудара на моћ насилника је управо ова моћ коју поседују светитељи. А светитељи су постали „светило“, не зато што су били безгрешни, већ зато што су постали свесни своје грешности, своје таме, свог мрака. И одлучно кренули у битку са тамом – у себи – не са тамом у ближњем. Један од тих и таквих светитеља је свакако Свети Стефан Дечански, који се ето већ седамсто година заједно са генерацијама монаха тихо моли у кивоту, чак и за своје непријатеље!

Свет, како сведочи Свето писмо, у злу лежи. Рај на Земљи није нам обећан. Све што је зло и наопако, најпре настаје у душама људи, када се лаж прихвати као истина, а тек онда пропада свет. Оваква унутрашња заблуда директно води ка насиљу над историјом и културом, чији је случај Дечана и Ђеравице опомена да се културно наслеђе, идентитет и историја не могу произвољно мењати без трајних последица. Докле год главни играчи у међународној арени благосиљају насиље над историјом и над појединим народима, неће бити истинске стабилности – ни за њих саме, ни за оне који страдају. Само повратак истини и истинском поштовању свих идентитета, може довести до мира и разумевања. Светитељи су ту да нас подсете на ове истине без којих нема живота, а камоли суживота.